XII (2008)

УДК 811.16+821.16 ISSN 1450-5061

СЛАВИСТИЧЕСКОЕ ОБЩЕСТВО СЕРБИИБелград • 2008

Редакционная коллегия

д-р Петар Буняк, д-р Ксения Кончаревич, д-р Верица Копривица,д-р Богдан Косанович, д-р София Милорадович,

д-р Боголюб Станкович, д-р Миролюб М. Стоянович,д-р Александар Терзич, Богдан Терзич, В. П. Гудков (Россия),

д-р Бранко Тошович (Австрия)

Главный редакторБОГОЛЮБ СТАНКОВИЧ

Выпуск XII (2008)

УДК 811.16+821.16 ISSN 1450-5061

Уређивачки одбор:

др Петар Буњак, др Ксенија Кончаревић, др Верица Копривица,др Богдан Косановић, др Софија Милорадовић,

др Богољуб Станковић, др Мирољуб М. Стојановић,др Александар Терзић, Богдан Терзић, В. П. Гутков (Русија),

др Бранко Тошовић (Аустрија)

Главни уредник:БОГОЉУБ СТАНКОВИЋ

Књига XII (2008)

СЛАВИСТИЧКО ДРУШТВО СРБИЈЕБеоград • 2008

Секретар редакциједр Петар Буњак

Издавање ове књиге финансијски су подржали:Министарство науке Републике Србије

Филолошки факултет у Београду„Чигоја штампа“

ИздајеСлавистичко друштво Србије, Београд, Студентски трг 3

e-mail: office@slavistickodrustvo.org.yuhttp://www.slavistickodrustvo.org.yu

Штампа:„Чигоја штампа“, Београд, Студентски трг 13

e-mail: office@cigoja.com www.chigoja.co.yu

Тираж:500

УВОДНА РЕЧ

Дванаеста књига „Славистике“ настала је у атмосфери обележавања два јубилеја: 130-годишњице Катедре за руски језик и књижевност на Универзитету у Београду и 60-годишњице Славистичког друштва Србије, па је сасвим природно да и она доминантно буде посвећена тим значајним датумима историје српске слави-стике. Њеној свечарској интонацији доприносе у првом реду реферати саопштени на 46. скупу слависта Србије, који је програмски и организационо био посвећен по-менутим годишњицама.

Основна тема традиционалног зимског Скупа слависта Србије у јубиларној 2008. години гласила је: Српска славистичка баштина у словенском контексту. Строго у оквиру ове теме поднето је преко 20 реферата, али је за Скуп испољена изузетна заинтересованост, па је саопштено још толико реферата изван основ-не теме. А у настојањима да се иновирају форме рада организован је и одржан округли сто студената славистике о теми „Електронски дискурс српског и других словенских језика“. Већина саопштених реферата повољно је оцењена на самом Скупу, а потом и у процесу уређивачког рецензирања, те су укључени у ову књигу у устаљеној првој рубрици која доноси реферате са скупова слависта. Неколика иступања студената на округлом столу објављује се у оквиру рубрике „Из слави-стичког живота“.

У току припрема 46. скупа слависта постојало је очекивање да се на њему саопшти довољно реферата у оквиру основне теме, те да они буду објављени у посебном тематском зборнику. Како се очекивања нису остварила, то се и овом приликом поступа као и свих претходних једанаест година, са још јачим убеђењем да часопис и убудуће неће имати своју пуноћу без реферата са скупова слависта, па се стога његовом уређивању мора приступати флексибилно.

46. скуп слависта Србије, као и неки раније, показује да је за пуније научно ангажовање чланова Славистичког друштва целискодно да се за будуће Скупове уз основну тему формулишу и подтеме. У том смислу је за предстојећи – 47. скуп сла-виста Србије утврђена тема: САВРЕМЕНА СРПСКА СЛАВИСТИКА У МЕЂУНА-РОДНОМ КОНТЕКСТУ и ужа тема у оквиру ње: „Традиција и савремена настава словенских језика“. Очекује се да Скуп слависта са оваквом тематиком у јануару 2009. године буде у пуном смислу речи продужетак и својеврстан завршетак Скупа из 2008, посвећеног јубилејима српске русистике и славистике.

Без обзира што је био посвећен јубилејима, 46. скуп слависта Србије имао је из-разито радни карактер, па је то била прилика да се критички сагледају и оцене ка-ко садржаји и организација тог и претходних скупова, тако и једанаестогодишње трајање часописа „Славистика“. Констатована је нужност да се пријављивању реферата благовремено приступа, да се они студиозније припремају и да се крите-ријуми њиховог укључивања у програм Скупа подигну на још виши ниво. У том сми-

Славистика XII (2008)6

слу је утврђено да се пријаве са резимеима реферата обима 30 до 60 компјутерски штампаних редова достављају Управи Славистичког друштва Србије најкасније до 1. новембра текуће године.

Уз позитивне оцене „Славистике“ изречена су и мишљења да је часопис преви-ше широко отворен, те да је и ту неопходно повећање захтева при одабиру и укљу-чивању прилога. Констатовано је да такве примедбе нису без основа, али и закљу-чено да часопис као орган Друштва треба да у значајној мери служи свом широком чланству, те се у том смислу и не прихватају настојања ка његовом „елитизму“. Истовремено постављен је задатак да се часопис непрекидно мора штитити од непотребног „популизма“.

Велики број саопштених а потом и прихваћених реферата за објављивање зау-зео је највећи део расположивог простора у часопису. Па ипак, извесним повећањем његовог обима створена је могућност да све до сада постојеће рубрике буду засту-пљене и у овој књизи у уобичајеном обиму и на достигнутом нивоу. На тај начин се она придодаје оним бројним активностима и остварењима којима је Славистичко друштво Србије током 2007. и 2008. године радно прославило 60 година свог посто-јања и 130-годишњицу оснивања Катедре за руски језик и књижевност.

Овим је „Славистика“ проверила и могућности радног обележавања будућих јубилеја, од којих нас један очекује у најскорије време. Наиме, бићемо у прилици да крајем ове године обележимо животни јубилеј једног од најистакнутијих чла-нова Друштва и најревноснијег сарадника „Славистике“ – осамдесетогодишњицу Богдана Терзића. Уредништво часописа планира да предстојећа – XIII књига буде посвећена професору Терзићу и овим исказује увереност да ће се овом радосном подухвату својим научним прилозима придружити бројни слависти, како старији тако млађи и најмлађи – поштоваоци личности уваженог и, изнад свега, вољеног колеге и учитеља.

Уредништво

XLVI СКУП СЛАВИСТА СРБИЈЕ – РЕФЕРАТИ (Београд, 9–11. јануар 2008)

Богољуб Станковић (Београд) БИБЛИД: 1450–5061, XII (2008) p. (7–12) УДК 061.61 (497.11)

СЛАВИСТИЧКО ДРУШТВО СРБИЈЕ КАО ЧИНИЛАЦ СЛАВИСТИЧКЕ БАШТИНЕ

(Поводом шест деценија постојања)

У реферату се сумарно приказује допринос Славистичког друштва Србије развоју срп-ске славистике током друге половине 20. и прве декаде 21. века. Тај допринос је једнако зна-чајан како у области организовања и унапређења славистичког покрета, тако и на наставном и научном славистичком пољу.

Кључне речи: славистичко наслеђе, оганизовани славистички покрет, историја слави-стике, Славистичко друштво Србије, словенски језици, руски језик.

Историју славистике у целини па и историју српске славистике чине три основ-не компоненте: историја наставе, тј. учења словенских језика, историја научног проучавања словенских језика, књижевности и култура и историја организованог славистичког покрета. Својим деловањем протеклих шест деценија постојања Сла-вистичко друштво Србије значајно је утицало на историјски развој славистике у свим поменутим областима те је тако оно незаобилазан чинилац славистичке башти-не, која се на овом Скупу слависта Србије научно разматра и осветљава. Јубилеј је повод и прилика да се најсажетије прикаже место и улога јубилара у историји слави-стике у другој половини ХХ и почетком ХХI века1.

29. јуна 1948. године у просторијама ондашње Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности (што је сада Катедра за славистику) основано је научно-стручно друштво под називом Славистичко друштво Народне Републике Србије. Оснивачи су били поборници целовитости славистике и њеног јединства у различитости, па је у том духу изабрана и прва Управа, чији су ужи састав чини-ли: Александар Белић – председник, Радован Лалић и Петар Колендић – потпред-седници, Димитије Вученов – секретар. Дух славистичког јединства са оснивачке скупштине биће потом присутан у Славистичком друштву Србије током свих шест

1 Истим питањем бавили смо се и поводом 50-годишњице Славистичког друштва Србије, те ће се у овом раду, уз настојање да се синтетички сагледа и прикаже целокупно деловање, нешто више места дати последњој деценији његовог постојања.

В.: Б. Станковић, Место Славистичког друштва Србије у развоју српске славистике друге половине ХХ века. Славистика, Београд, 1998, књ. II, стр. 7–16.

Славистика XII (2008)8

деценија његовог постојања2. У њему су деловали и делују како инослависти (после-ници у области инословенских језика и књижевности) тако и национални слависти (посленици у области српског језика и српске књижевности). Да овде од њих поме-немо само најистакнутије од оних који више нису међу нама. Србисти: Александар Белић, Петар Колендић, Михајло Стевановић, Димитрије Вученов, Павле Ивић. Русисти: Радован Лалић, Петар Митропан, Кирил Тарановски, Милосав Бабовић, Ђорђе Јазић, Вера Николић, Мила Стојнић, Сава Пенчић, Стојадин Костић, Миливо-је Јовановић. Полонисти: Ђорђе Живановић, Стојан Суботин. Бохемистa Драгутин Мирковић и словакиста Јан Кмећ.

Убрзо по оснивању Друштва политичке прилике у земљи и односи са словен-ским државама су се изузетно погоршали, па је рад наредних неколико година био онемогућен. Чим су се политичке прилике после 1953. године почеле побољшавати, оживљавају и активности српских слависта на реализацији постављених програм-ских циљева и задатака са Оснивачке скупштине из 1948. године. А тај програм био је амбициозан и његово испуњење захтевало је најпре добру организованост. Тога су у Славистичком друштву, а нарочито његов председник А. Белић и потпредсед-ник Р. Лалић били свесни, те у том смислу и предузимају мере. У јесен 1954. и про-леће 1955. теку припреме за организовање слависта на југословенском нивоу, као и за обнављање међународне сарадње, тј. оживљавање славистичког међународног покрета.

Крајем маја 1955. године у Скопљу и Охриду одржано је саветовање југословен-ских слависта на коме је формиран Савез славистичких друштава ФНРЈ, за председ-ника изабран Александар Белић, а за секретара Радован Лалић. Седиште Савеза ће две године бити у Београду и ту се у септембру 1957. године одржава и први његов конгрес3. Потом је на нивоу ондашње Југославије одржано још 11 конгреса, закључ-но са дванаестим у Новом Саду 1988. године. Сарадњом Славистичког друштва и Друштва за српски језик и књижевност Србије очуван је континуитет ових конгре-са, па су до сада одржана још четири. На свим овим конгресима (а укупно их је 16) чланови Друштва наступали су у значајном броју и са запаженим рефератима.

Међународна сарадња је обновљена на Београдском међународном славистич-ком састанку који је одржан од 15. до 21. септембра 1955. године. Носиоци органи-зације били су А. Белић и Р. Лалић са водећих позиција у Славистичком друштву и Савезу славистичких друштава, а такође и Кирил Тарановски као генерални секре-тар Организационог одбора. На Састанку је установљен и изабран Међународни комитет слависта и одлучено да се следећи, Четврти међународни конгрес слависта одржи 1958. године у Москви, а да се у земљама-учесницама Састанка оснују на-ционални комитети који ће у својим срединама радити на припреми за конгрес у

2 И последњу, сада актуелну Управу (мандат 2007-2008. година) Славистичког друштва Србије чине представници више славистичких дисциплина: председник је русиста, један потпредседник полониста, а други србиста; међу члановима Управе заступљена је, уз русистику, још и украјинистика, бохемистика и словакистика.

3 В.: Славистички архив. Конституисање југословенског славистичког покрета. Славистика, Бео-град, 2004, књ. VIII, стр. 483-490.

Славистичко друштво Србије као чинилац славистичке баштине 9

Москви4. До конституисања Југословенског славистичког комитета 10. марта 1957. године у Загребу пословима припреме југословенске делегације за московски кон-грес руководе А. Белић и Р. Лалић са водећих позиција у Славистичком друштву Србије и Савезу славистичких друштава Југославије, а по конституисању и са по-зиције председника (Белић), односно секретара (Лалић). Ове функције они задржа-вају и после конгреса у Москви све до смрти А. Белића 1960. године, а после тога Р. Лалић са функције потпредседника Југословенског комитета у могућности је да делује не само у националном, већ и у Међународном комитету слависта. На тај на-чин и Славистичко друштво Србије постаје активан чинилац не само у границама републике, већ и на ширем међународном плану. Може се рећи да је оно то било током свих протеклих деценија, потврђујући то активношћу својих чланова у раду комисија МКС и на међународним конгресима слависта, од Четвртог у Москви до Тринаестог у Љубљани. А у овом тренутку интензивно се припрема за предстојећи – Четрнаести конгрес у Охриду у септембру ове – 2008. године, на коме ће са ре-фератима наступити неколико чланова Друштва и на коме ће се оно потрудити да адекватно промовише репринт-издање материјала 1939. године неодржаног Трећег међународног конгреса слависта, а чије је издавање Славистичко друштво Србије уприличило управо свом јубилеју – 60-годишњици оснивања и посветило свом пр-вом председнику – Александру Белићу5.

Истовремено и напоредо са ангажовањем на организационом плану и оживља-вању и развоју међународне славистичке сарадње текле су и активности на оживља-вању изучавања словенских језика, пре свега кроз настојање да се учење руског језика врати у школе. У том смислу Радован Лалић на поменутом саветовању у Македонији 1955. године и подноси реферат „Настава руског језика и књижевности у средњим школама“. Потом се о проблему незаступљености руског језика у нашим школама расправља на пленарним седницама Славистичког друштва, које су се по-челе редовно да одржавају, а руководство Друштва својим писменим представкама органима просветних власти указује на штетност таквог стања у школском систему. Тако се у једном допису Одбору за просвету и културу Савезног извршног већа, потписаном од стране председника Друштва А. Белића и секретара Д. Мирковића најпре аргументовано приказује неравноправност руског језика у школама, а у завр-шном делу истиче, између осталог, следеће: „На основу ових непотпуних, али врло убедљивих, података сматрамо за своју дужност да Вам се обратимо с молбом да се овај проблем детаљно размотри и да се реши на начин који би најбоље одговарао интересу наше школе и нашег културног развитка. То значи, треба руски језик ко-начно поставити у равноправни положај с осталим страним језицима. /.../ Сматрамо да изучавање руског језика у нашим школама има многострук значај и да би његовој настави требало поклонити озбиљну пажњу.“6

4 Beogradski međunarodni slavistički sastanak (15–21. IX 1855). Izdanje organizacionog odbora, Beograd, 1957, стр. 14, 16.

5 III међународни конгрес слависта (Београд, 18–25 IX 1939). Репринт-издање материјала неодржаног конгреса. /Приредио Богољуб Станковић/. Београд, 2008, XXVIII + 486 стр.

6 Архива Славистичког друштва Србије (АСДС), кутија 1948–1960.

Славистика XII (2008)10

Званични однос према руском језику се мења, а интересовање за његово изу-чавање се повећава већ од школске 1958/59. године, па заступљеност руског језика у нашим школама наредних неколико година нагло расте, тако да га је већ 1964. године у основним школама Србије учило 59,4% ученика7. Овај својеврсни „бум“ у изучавању руског језика код нас увелико је последица ондашње геополитичке ситуа-ције и узлета науке, технике и технологије у Совјетском Савезу, пре свега у области освајања космоса, али су несумњиво томе значајно допринела и упорна залагања Славистичког друштва да и званичницима, и јавности укаже на многострук значај руског језика за наш не само културни већ и општи развитак.

Нагло ширење руског језика у школама убрзо отвара проблем његове стручне заступљености. Како је у Славистичком друштву и тада, као и све време његовог постојања, била присутна свест да се за заступљеност руског језика у нашем школ-ском систему може најуспешније борити и изборити пре свега тако што ће његову наставу изводити компетентни наставници на високом стручном нивоу, оно се изу-зетно ангажовало управо на пружању помоћи у стручном усавршавању наставника. Почело се најпре са предавањима на годишњим скупштинама 1961. и 1963. године, да би 1964. године био заснован зимски Скуп слависта Србије, који се потом, прера-ставши у својеврсну институцију, све до овог данашњег одржава сваке године.

Зимски скупови слависта Србије по свом садржају и усмерењу били су спој стручног семинара и научног симпозијума те су једнако значајни за развој како на-ставне праксе тако и теорије. На њима се окупљао широк круг слависта, а понајви-ше русиста, у првом реду школских наставника. Не би било далеко од истине ако би се устврдило да у Србији није било и нема наставника руског језика који бар једном током свог радног века није учествовао на Скупу. А од 2004. године паралелно и комплементарно са Скупом, у коме почињу да преовладавају симпозијумски садр-жаји и форме рада, у организацији Славистичког друштва одржава се и „Зимска школа“, тј. семинар за стручно усавршавање наставника руског језика. На пет доса-дашњих Зимских школа било је укупно око 750 учесника.

Ангажовањем онда постојећих русистичких катедара и отварањем нових ре-лативно брзо је створен кадар за нарасле потребе наставе руског језика у школа-ма Србије, те напред поменути проблем стручне заступљености није постојао већ крајем шесте деценије пршлог века. Али управо кад су настали изузетно повољни кадровски предуслови за изучавање руског језика у школама, долази до заокрета у политици заступљености страних језика, зачиње се кампања против руског језика, а Славистичко друштво поново мора да се бори за руски језик и његову равноправ-ну заступљеност у школама. Не може се рећи да је у томе имало пун успех, али је неоспорна чињеница да је својим ангажовањем, између осталог и организовањем бројних семинара у својим подружницама широм Србије, спречавало бруталан из-гон руског језика, те се његово изучавање у школама одржавало на задовољавајућем нивоу све до краја девете деценије прошлог века.

7 Годишњи извештај Славистичког друштва СР Србије за 1965. годину. АСДС, кутија 1960–1965.

Славистичко друштво Србије као чинилац славистичке баштине 11

Геостратешке, геополитичке и друштвенополитичке промене крајем прошлог и почетком овог века изузетно су отежале и угрозиле положај руског језика у школ-ском систему Србије. Врхунац те угрожености достигнут је првих година овог века кад су задужење да уређују и воде просвету и школство у Србији добиле особе које су своје назови „европејство“ покушале да потврде наглашено русофобичном поли-тиком изучавања страних језика. Иницирана је кампања против руског језика којој се Славистичко друштво морало одупрети. На Годишњој скупштини 11. јануара 2002. године усвојено је „Саопштење Скупштине Славистичког друштва Србије о актуелном положају руског језика у школама Републике Србије“. Између осталог та-мо је речено: „Протеривање руског језика из наших школа већ сада има негативних последица, а у будућности оне ће бити израженије, свеобухватније и егзистенцијал-није, јер изучавање руског језика као јединог словенског светског језика у српској средини нема само комуникативне циљеве, већ је знање руског језика и познавање руске културе један од битних фактора за опстанак и природни развој српског јези-ка и писма, културе и духовности српског народа.“8

Ове чињенице овде се наводе као део историје не само Славистичког друштва већ и српске славистике у целини. Међутим, актуелна ситуација и развој догађаја ко-ји се може наслутити обавезује српске слависте да, без позивања на патриотизам и не из еснафских интереса већ по својој професионалној савести, и у овом свечаном тренутку посвећеном јубилеју Друштва управо наведеним цитатом упути упозоре-ње свим школским властима од школских управа до министарства просвете, оста-лим властима на свим нивоима, научној, културној и целокупној јавности Србије.

У завршном делу нашег представљања Славистичког друштва Србије као чини-оца славистичке баштине фактографски ћемо показати његов допринос и научном проучавању словенских језика, књижевности и култура, а што је и у досадашњем излагању било дотицано.

Наиме, сем напред помињаних ангажовања на 16 конгреса југословенских сла-виста и 10 међународних славистичких конгреса, чланови Славистичког друштва Србије запажено су учествовали и на свих 11 конгреса МАПРЈАЛ-а као и на број-ним симпозијумима у организацији ове међународне русистичке асоцијације. Уз то, Славистичко друштво Србије, најчешће у сарадњи са још неким институцијама, понајвише са Катедром за славистику, било је организатор читавог низа међународ-них научних симпозијума. У пригодном реферату није могуће да сви буду побро-јани и конкретније приказани9, већ ће бити саопштен само биланс који садржи: 6 међународних симпозијума из области конфронтационе лингвистике организова-них у оквиру цикличних програма МАПРЈАЛ-а; 6 симпозијума одржаних поводом јубиларних годишњица рођења или смрти истакнутих личности; три симпозијума посвећена значајним годишњицама опште и културне историје; три симпозијума

8 Славистика, Београд, 2002, књ. VI, стр. 376.9 Детаљан приказ ангажовања Друштва на научном плану као и у свим другим областима његовог

деловања референт даје у припремљеној монографији 60 година Славистичког друштва Србије, чије се појављивање из штампе очекује у скорије време, а представљљање славистичкој јавности планира за Дан словенске писмености и Дан Славистичког друштва Србије, 24. мај 2008. године.

Славистика XII (2008)12

посвећена руској емиграцији код нас. Са великог броја ових симпозијума објавље-ни су зборници у којима значајно и запажено место имају радови српских слависта – чланова Славистичког друштва Србије.

На Скуповима слависта поднето је преко 1100 реферата. Многи касније истак-нути слависти своје прве радове саопштавали су на Скуповима. Велики део библи-ографија већине српских инослависта су реферати који су најпре поднети на Скупо-вима а потом објављени.

Сем напред поменутих зборника реферата са научних симпозијума Славистич-ко друштво Србије издавач је и зборничке серије од пет књига под насловом „Слави-стички зборник“, едиције „Славистичка библиотека“ у чијој је основној серији до сада објављено шест књига, а у серији „посебна издања“ – такође шест књига.

1997. у Друштву је покренут штампани орган – часопис «Славистика». У је-данаест досад изашлих књига са преко 4600 страна у њему је објављено, између осталог, и 460 научних и стручних расправа, чланака и реферата. Не мали број тих радова су првенци младих слависта који успешно одрастају на славистичком науч-ном пољу.

Побројаним издањима не исцрпљује се шездесетогодишњи биланс, јер се ше-здесет година постојања Друштва навршава тек 29. јуна 2008. године. А у Друштву је планирано да до тог рока изађу из штампе још два наслова: монографија „60 годи-на Славистичког друштва Србије“ и зборник теза реферата међународног научног симпозијума „Изучавање словенских језика, књижевности и култура као иносло-венских и страних“, који се одржава од 3. до 5. јуна 2008. године. Разуме се да ће у своје уобичајено време током прве половине пролећа изаћи и редовна, овог пута 12. књига часописа Славистика. У њој ће као својеврстан прилог српској славистичкој баштини бити објављено, надајмо се знатан број радова младих слависта – студена-та са њиховог округлог стола на овом Скупу слависта. Стога се радујмо у вери да српска славистика има лепу и светлу будућност.

Боголюб Станкович

СЛАВИСТИЧЕСКОЕ ОБЩЕСТВО СЕРБИИ КАК ФАКТОР СЛАВИСТИЧЕСКОГО НАСЛЕДИЯ

Резюме

Доклад посвящён юбилею Славистического общества Сербии – его 60-летию существо-вания. В нём суммируется вклад Общества в развитие славистики во второй половине XX и первом десятилетии XXI столетия. Оно одинаково способствовало развитию славистики не только в национальных, но и в мировых масштабах, как в области организации славистиче-ского движения, так и в плане теоретического и практического изучения славянских языков, литератур и культур.

Срето Танасић (Београд) БИБЛИД: 1450–5061, XII (2008) p. (13–23) УДК 061.12 (497.11)

МЈЕСТО ИНСТИТУТА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК САНУ У СРПСКОЈ СЛАВИСТИЧКОЈ БАШТИНИ

(Поводом шездесет година постојања)

У раду се даје кратак приказ рада Института за српски језик САНУ са освртом на допри-нос који је он дао српској славистичкој баштини. Наведени су пројекти који се реализују у Институту, као и међународни научни пројекти, првенствено славистички, у којим је он уче-ствовао или учествује. Даље се говори о значају часописа и других публикација које издаје Институт за развој српске славистике и о доприносу Института сарадњи српских слависта са иностраним славистима и улози коју је он имао у приближавању научних резултата из свије-та славистике српској научној и културној јавности.

Кључне ријечи: Институт за српски језик САНУ, Славистичко друштво Србије, слависти-ка, српски језик, научни пројекти, научни часописи, међународна сарадња слависта.

Институт за српски језик САНУ основан је 15. јула 1947. године. Округле го-дишњице се обично на неки начин обиљежавају. Оне представљају прилику да се укаже на резултате које је нека институција постигла. О резултатима које је Инсти-тут остварио за шездесет година рада говорило се на међународном научном скупу који је тим поводом одржан 17. и 18. децембра 2007. године под називом Стање и перспективе науке о српском језику. Тада је свестраније оцијењен његов допринос науци о српском језику1. Међутим, о улози Института у стварању српске славистчке баштине није се подробније говорило на овоме скупу. А таква тема завређује пажњу и да се овом приликом не обиљежава шездесет година од оснивања Славистичког друштва Србије.

Кад се говори о доприносу Института за српски језик САНУ српској слави-стичкој баштини, мора се узети у обзир неколико планова на којим је Институт за ових шездесет година давао допринос. Свакако да је најзначајнија улога Института у науци о српском језику, као једном од словенских језика. Природно је да је та уло-га, али и обавеза, најзначајније националне институције у овој области највећа. Не може се очекивати да ће на том пољу више давати друге славистичке гране у земљи нити цјелокупна славистика у иностранству. У тијесној вези са овом улогом је и улога Института у стварању научног кадра. Уз ово, потребно је оцијенити допринос Института развоју периодике и уопште публикација посвећених науци о српском језику и словенским језицима уопште. Институт је такође учествовао и у међуна-родним славистичким пројектима, који превазилазе оквире науке о српском језику. Преко њих, а и на друге начине, доприносио је успостављању научних веза српских

1 О томе се дијелом може обавијестити и у књизи Шездесет година Института за срспки језик СА-НУ. Зборник радова I, Београд 2007. А комплетнији увид у стање српске славистике у цјелини на крају двадесетог вијека може се наћи у раду Пипер 2003.

Славистика XII (2008)14

и иноземних слависта. У овоме раду укратко ће се указати на те видове дјелатности Института.

Институт је повезан са Славистичким друштвом Србије још од времена осни-вања Друштва, истина не институциоанално, већ персонално. Овдје се мисли прије свега на улогу коју је имао академик Александар Белић у оснивању Славистичког друштва Србије, у то вријеме директор Института за српски језик САНУ. Наиме, на Оснивачкој скупштини он је у име Иницијалног одбора поднио уводни реферат и изабран је за предсједника Друштва и остао његов предсједник до краја свога жи-вота. За нешто више од десет година А. Белић је, захваљујући угледу који је имао у Србији и ондашњој Југославији, али и уопште у словенском свијету и свијету сла-вистике, дао немјерљив допринос јачању славистичког покрета код нас и у свијету. Посебно треба овдје указати на огроман труд који је академик Александар Белић уложио у припремање и одржавање првог послератног, московског међународног конгреса слависта. Прије тога било је потребно повезати слависте из словенских и несловенских земаља. Основан је Међународни комитет слависта на међународном састанку у Београду, који је започео с радом 15. септембра 1955. године. А. Белић је на том засједању именован за представника Југославије у Комитету. У тој функци-ји он је учествовао у припремама Четвртог међународног конгреса слависта, који је одржан у Москви у септембру 1958. године. У склопу припрема за овај конгрес основан је и Југословенски комитет слависта, за чијег предсједника је опет изабран Александар Белић2.

Институт за српски језик основан је на основу закона о Академији с циљем да се већи колективни пројекти из области науке о српском језику у њему реализују. Он је, дакле, прихватио највеће обавезе у области најзначајније националне дисци-плине – науке о српском језику. За извршавање те обавезе био је потребан научни кадар. У почетку је то био велики проблем. Осим Александра Белића, директора Института, неоспорног ауторитета не само у српској, већ и у словенској, па и свјет-ској лингвистици, готово да и није било других кадрова. Зато је он у Научни савет Института, и у радни колектив, довео неколико угледних професора универзитета за спољне сараднике, те неке средњошколске професоре и пензионере. Изграђива-ње научног кадра био је један од првих задатака Института. Александар Белић је додјељивао стипендије талентованим студентима Београдског универзитета, који су још у току студија одрађивали своје стипендије – у Институту су обављали мање сложене послове, а неки су ишли на терен ради прикупљања дијалекатске грађе. У томе погледу се академику Белићу посрећило: у Институт је довео Ирену Грицкат, Милку Јовановић (Ивић), Павла Ивића, све будуће научнике свјетског угледа и ака-демике. Већ 1953. године у Институту су одбранили докторске дисертације Ирена Грицкат, Иван Поповић, Милка Ивић и Павле Ивић. И касније је он доводио младе кадрове који су постајали угледни стручњаци. Тако су у Институту првих деценија његовог постојања стасали врсни лексикографи, најпознатији српски дијалектоло-

2 О доприносу Александра Белића оснивању и јачању славистичког покрета у Србије, и шире, детаљ-но се говори у раду Станковић 2007.

Мјесто института за српски језик САНУ... 15

зи, и синтаксичари, који и данас представљају мјеру успјеха у овим научним дисци-плинама, који се цијене и често цитирају у свијету славистике. Временом су неки од њих одлазили на београдски и друге универзитете, попуњавајући недостатак струч-њака за српски језик на њима. Неке од ових институтција постајале су препознатљи-ве у лингвистичком свијету захваљујући професорима који су у свијет славистике закорачили управо у Институту за српски језик САНУ. Није, дакле, могуће говорити о науци о српском језику у другој половини двадесетог вијека а да се не помиње уло-га Института за српски језик Српске академије наука и уметности.

Институт је наслиједио и обавезе Лексикографског одсека, који је у Академији имао задатак израде великог рјечника, а који је ушао у састав Института. То је по-стао и највећи пројекат који је током свих ових шездесет година окупљао највећи дио кадра у Институту. Први том речника изашао је 1959. године под насловом Реч-ник српскохрватског књижевног и народног језика, у складу са именовањем језика након новосадског договора из 1954. године. До данас је објављено седамнаест то-мова, посљедњи је изашао крајем 2006. године. Кад се заврши, то ће бити највећи урађен речник једног словенског језика. Посљедњих година на пројекту је дошло до подмлађивања кадра, а такође је Институт технички опремљен па се очекује убрза-ње рада на овом пројекту и његов завршетак у догледном времену.

Од самога оснивања у Институту су били и други пројекти из области науке о српском језику. О томе се може читати у извјештајима о раду Института – у Годи-шњаку САНУ, о томе је својевремено писао и академик Михаило Стевановић, који је у Институту наслиједио академика Александра Белића: „И остале је послове на извршењу раније постојећих задатака у области науке о језику у Београду, прекину-те, разуме се, за II светског рата, после њега... преузео Институт за српски језик Срп-ске академије наука и уметности да продужи оно што су пре рата друге институције или организације имале као своје програме научног рада“3. Највише пажње посве-ћивано је дијалектологији, која је имала лијепе резултате још у првој половини 20. вијека: „Проучавање дијалеката било је предвиђено као један од главних задатака Института приликом преговора о његовом оснивању; 1947. године било је речено да ће Институт, поред Речника, спремати грађу за велику дијалектолошку карту српскохрватског језика, одн. за његов језички атлас. Тако је овде била формирана дијалектолошка секција, касније одсек“4.

Дијалектологија је била свакако међу најзаступљенијим научним дисциплина-ма у Институту. Откад су први сарадници Института одбранили докторске дисерта-ције из области дијалектологије – Павле Ивић и Иван Поповић 1953, то је била тема докторских дисертација многих сарадника Института. Сарадници Института су за шездесет година дали десетине студија и монографија о појединим српским народ-ним говорима; само у часопису Српски дијалектолошки зборник (изашле педесет три књиге, посљедња за 2006. годину) објављено је 88 монографија или опширнијих

3 Стевановић 1973–74, 6.4 Грицкат 1996, 64.

Славистика XII (2008)16

студија5. Резултати које је српска дијалекотлогија остварила у двадесетом вијеку, и посебно у овоме периоду, превазилазе својим значајем националне границе. Они су од велике користи славистичкој науци уопште, у различитим њеним дисциплинама – у компаративној славистици, лингивистичкој типологији, лингвистичкој геогра-фији, али и неким другим лингвистичким и нелингвистичким дисциплинама. Није случајно часопис Српски дијалектолошки зборник на списку обавезне литературе и извора језичке грађе за најзначајније пројекте у тим областима истраживања у свије-ту славистике, нпр. за московски Этимологческий словарь славянских языков.

Као што је напоменуто, већ првих година постојања Института било је предви-ђено да се у оквиру дијалектолошког одсјека ради дијалектолошки атлас. Међуна-родни комитет слависта је покренуо рад на изради словенског лингвистичког атла-са. То је значило обавезу националних славистичких друштава да се на томе послу ангажују. То је представљало и подстицај за израду националних дијалектолошких атласа, о чему је у своме реферату припремљеном за Други југословенски конгрес слависта одржан у Загребу 1959. године говорио директор Института Александар Белић6. Међутим, издвајањем већине Академијиних института, па и Института за српски језик, из састава Академије ови послови су пренесени у надлежност Акаде-мије. Посао на изради националног атласа је знатно успорен. Данас је израда Срп-ског дијалектолошког атласа један од главних циљева на пројекту „Дијалектолошка проучавања српског језичког простора“, који се у сарадњи са Српском академијом наука и уметности реализује у Институту за српски језик САНУ.

Од оснивања у Институту је планирано и прикупљање ономастичке грађе. Већ 1948. године основан је Ономастички одбор, са задатком да организује систематски рад у овој научној дисциплини7. Сарадници Института, углавном млађи, упућивани су у друге славистичке центре ради припреме за овај посао, о чему се можемо упо-знати у извјештајима Института (в. нпр. Годишњак САНУ LXVI; извјештај за 1959, Београд 1960, 185).

Московски конгрес слависта подстакао је словенске земље на израду рјечника црквенословенског језика. Тако је у Институту за српски језик 1969. године покре-нут пројекат, а у Академији је основан старословенски одбор, који је имао задатак да се стара о пројекту. Пројекат је прошао кроз почетне фазе уобличавања, затим је крајем 20. вијека дошло до осипања кадра. Почетком овога вијека пројекат је поново заживио и урађена је огледна свеска Српскословенског речника јеванђеља (2007)8.

Сљедећи велики пројекат у Институту покренут је 1983. године. Наиме, тада је основан, на иницијативу Одељења језика и књижевности САНУ, Одбор за етимо-лошка проучавања и заснован пројекат „Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика“, како гласи коначан назив овог про-јекта. Око овог пројекта образован је мали, али у словенском свијету већ угледан

5 Реметић 2007, 189.6 Станковић 2007, 44.7 Аранђеловић-Живковић 1978,159.8 Више о овоме пројекту в. Јовановић – Савић 2007.

Мјесто института за српски језик САНУ... 17

колектив, који је издао огледну свеску и двије свеске Речника, а трећа је припремље-на за штампу9.

Природно је да се Институт бави и савременим српским језиком. Тако је било од његовог оснивања. До 1996. године у Институту је постојао и пројекат са задат-ком проучавања савременог српског језика и издавања часописа Наш језик. Међу-тим, није било запослених научних радника чији би главни задатак био проучавање савременог српског језика. На подстицај Одбора за стандардизацију српског језика и уз подршку Одељења језика и књижевности САНУ, 2005. године заснован је дуго-рочни пројекат „Опис и стандардизација савременог српског језика“, чији је циљ да „слично другим модерним европским језицима, савремени српски језик буде што исцрпније описан и што боље нормиран сагласно принципима савремене теорије и праксе језичке стандардизације“10. Тиме је у Институту оформљено и Одјељење за савремени српски језик. Потребно је да оно кадровски ојача, што је могуће постићи примањем и школовањем младих сарадника.

Институт се укључивао и у међународне научне пројекте. Овдје ћу се осврнути само на оне најзначајније. Неки такви пројекти су покренути на Четвртом конгресу слависта у Москви. Тада је донесена и одлука о изради општесловенског лингви-стичког атласа. Александар Белић је за Други конгрес слависта Југославије, одржан у Загребу у септембру 1959. године, поднио реферат Општесловенски и југословен-ски дијалектолошки атласи11. На овом конгресу је одређена југословенска делега-ција коју је предводио А. Белић на конференцији у Пољској посвећеној словенском дијалектолошком атласу12. Тако се у извјештају Института помиње да је и његов сарадник др Миливоје Павловић учествавао на поменутој конференцији у Варшави (Годишњак САН LXVI, Београд 1959, 185), а у извјештају за 1960. годину се истиче да су сарадници Института учествовали у раду Југословенске комисије за дијалекто-лошке атласе (Глас САН LXVII, Београд 1962, 224). Сарадници Института су, поред рада на сакупљању грађе за српскохрватски дијалектолошки атлас радили на свим међународним дијалектолошким пројектрима – на Општесловенском лингвистич-ком атласу (ОЛА), Европском лингвистичком атласу (АЛЕ) и на Општекарпат-ском дијалектолошком атласу (ОКДА)13. И када су послови на дијалектолошким атласима, након издвајања Института из састава Академије 1961. године, пренесени у надлежност Академије, сарадници Института су активно учествовали на тим про-јектима, и њихови каснији руководиоци14. Тако је Институт један од издавача сед-мог тома Општекарпатског дијалектолошког атласа, са Филозофским факултетом у Новом Саду. Заснивањем пројекта у Институту „Дијалектолошка истраживања

9 Детаљније о овоме пројекту в. Бјелетић 2007.10 Пипер 2007, 198. О пројекту се овдје говори детаљније.11 Станковић 2007, 44.12 Станковић 2007, 44. 13 Реметић 2007, 188.14 Тако се дугогодишњи директор Института др Драго Ћупић присјећа да му је прва обавеза по дола-

ску на дужност директора у јуну 1979. била одлазак у Москву ради учешћа у раду на Општесловенском лингвистичком атласу.

Славистика XII (2008)18

српског језичког простора“ и обавезе на међународним дијалектолошким атласима добрим дијелом су враћене у Институт: „Крајњи циљ темељитог и свеобухватног испитивања дијалекатског комплекса на целом српском етничком и националном простору своди се на: а) скидање преосталих белина са дијалекатске карте српског језика; б) израду Српског дијалектолошког атласа и наставак сарадње на изради ме-ђународних подухвата из области лингвистичке географије (АЛЕ, ОЛА, ОКДА)...15

Како је напоменуто, на Четвртом међународном конгресу слависта у Москви инициран је и пројекат обраде црквенословенског језика свих националних редак-ција, и на њему су дата и одговарајућа упутства. Прво је било одлучено да се присту-пи изради једног општег црквенословенског рјечника свих националних редакција. Ипак током времена концепција је измијењена па се на крају дошло до оснивања Старословенистичког одсека у Институту и рада на изучавању српског језичког на-слијеђа и израде одговарајућих рјечника16. Резултати рада на овоме пројекту сливају се у једнствен резултат испитивања словенске културне баштине, која представља велик удио у европској културној баштини.

У оквиру ове теме треба свакако поменути Ополски пројекат. Пројекат је зами-слио 1992. године, осмислио и под називом Савремене промјене у словенским јези-цима (1945–1995) представио на Међународном конгресу слависта у Братислави професор унивезитета у Ополу (Пољска) Станислав Гајда. Он је био и координатор пројекта, а реализован је под окриљем пољске академије наука и Међународног комитета слависта и његове Комисије за социолингвистику. Руководилац српског пројекта (односно потпројекта) Савремене промене у српском језику, 1945–1995 био је проф. др Милорад Радовановић, а носилац пројекта био је Институт за српски језик САНУ, са директором др Драгом Ћупићем као одговорним лицем. Формиран је научни тим са сарадницима из Института и изван њега: Милорад Радованоовић, Бранислав Брборић, Иван Клајн, Драгољуб Петровић, Живојин Станојчић, Милош Луковић, Драго Ћупић и Митар Пешикан. Појекат је завршен у цјелини у планира-но вријеме и представљен на 12. међународном конгресу слависта у Кракову 1998. године. Резултати српског потпројекта су први објављени у књизи – представљени су у двије истоветне књиге, на српском и пољском језику на посљедњој конферен-цији пројекта 1998. године. Српска верзија књиге носи наслов Српски језик на крају века (Београд, Институт за српски језик САНУ и Службени гласник, 1996)17. Врло успјешно учешће у овоме пројекту значило је много за српску славистичку науку у оно вријеме: санкције су добрим дијелом биле блокирале и међународну културну и научну сарадњу.

Институт повремено организује научне скупове посвећене различитим обла-стима лингвистике. Разумије се, на таквим скуповима српски језик је најчешће у центру пажње, али није и једини. Ти скупови се организују најчешће у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и другим нашим угледним институцијама.

15 Реметић 2007, 181.16 О томе је већ било говора, а детаљније в. у помињаном раду Јовановић – Савић 2007.17 Детаљније в. Радовановић 2007.

Мјесто института за српски језик САНУ... 19

Према учесницима, најчешће су то међународни научни скупови. Овдје ћу навести само неке.

С обзиром на то да се у Институту реализује више пројеката који као циљ има-ју и израду одређеног типа рјечника, није чудо што је он више пута учествовао у организовању научних скупова посвећених лексикографији. Први је организован у децембру 1980. године, под називом “Лексикологија и лексикографија“, у сарадњи са Филозофским факултетом у Новом Саду, а зборник радова са тог скупа објављен је под истим насловом 1982. Други, такође са међународним карактером, органи-зован је априла 1983. у Новом Саду, а зборник под насловом Лексикологија и лек-сикогерафија изашао је 1984 (Издавачи Матица српска и Институт за српски језик САНУ). Трећи под називом „Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина“, у сарадњи са Градском библиоте-ком у Суботици одржан је у октобру 1995, а зборник радова са тог скупа објављен је под називом О лексичким позајмљеницама (издавачи Градска библиотека Суботица и Институт за српски језик САНУ, 1996). Четврти скуп под насловом „Дескриптив-на лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе“ одржан је 2001. године, у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и Матицом српском. Зборник са тог скупа објављен је 2002. године. Са Градском библиотеком у Субо-тици и Народном библиотеком Србије организован је такође међународни научни скуп под насловом „Актуелни проблеми граматике српског језика“ октобра 1997. године, а зборник радова са скупа под истим насловом објављен је 1999. године (организатори су и издавачи). Такође, Институт је са Српском академијом наука и уметности, Градском библиотеком у Суботици, Филозофским факултетом у Новом Саду, Матицом српском и Народном библиотеком Србије организовао међународни научни скуп „Живот и дело академика Павла Ивића“ у септембру 2001. Зборник под истим насловом објављен је 2004. Под покровитељством Етимолошке комиси-је Међународног комитета слависта Институт је у сарадњи са САНУ организовао 2006. међународни научни скуп „Словенска етимологија данас“, а зборник радова са тог скупа објављен је 2007. године. У склопу обиљежавања шездесет година од оснивања Институт је организовао два међународна научна скупа. Први, под нази-вом „Стандардизација старословенске ћирилице и њена регистрација у Уникоду“, одржан је 15–17. октобра 2007. у сарадњи са САНУ и под покровитељством Међу-народног комитета слависта. Други скуп под називом „Стање и перспективе науке о српском језику“ одржан је, опет у сарадњи са САНУ, 17. и 18. децембра 2007. године. Објављена су два зборника реферата пријављених за тај скуп: Шездесет го-дина Института за српски језик САНУ. Зборник радова I, Београд 2007, 494. стр., Шездесет година Института за српски језик САНУ, Зборник радова II, Београд 2007, 223. стр.

На овим скуповима поред домаћих и страних стручњака за српски језик уче-ствовали су и слависти других профила.

Институт је током свих година свога постојања остваривао сарадњу са слави-стичким институцијама у свијету, са славистима и другим лингвистима из многих лингвистичких центара у свијету. Сарадници Института боравили су у различитим

Славистика XII (2008)20

приликама у славистичким центрима, а још више је страних слависта боравило у Институту. И нису то били само слависти који се баве српским језиком. Међу тим посјетиоцима је много оних који су били у своје вријеме или су данас међу водећим именима у свијету славистике. Треба нагласити да су многи угледни слависти први пут посјетили Институт у својим младим годинама и више никад нису прекидали сарадњу с њиме18. Институт остварује сарадњу са славистичким институтима и дру-гим институцијама и у оквиру међународних споразума српске Академије наука и уметности са другим академијама, али и на основу директних договора. Крајем деведесетих година прошлог вијека та сарадња је била ослабила са многим институ-цијама, али данас се старе везе поново оживљавају19, али се успостављају и нове. Та-кође, Институт одржава односе са оним славистичким центрима у свијету у којим се студира српски језик. Он прима професоре и студенте из тих центара, омогућује им истраживања у нашем институту, поклања своја издања професорима, студенти-ма и библиотекама.

Институт за српски језик САНУ је од момента оснивања добио још једну за раз-вој науке о српском језику необично важну обавезу. У питању су лингвистички ча-сописи и друге публикације. Познато је да су српска лингвистика и филологија још прије првог свјетског рата добиле два часописа. Часопис Српски дијалектолошки зборник покренуо је Александар Белић 1905. године. Након Другог свјетског рата његов издавач заједно са САНУ је Институт за српски језик САНУ, једно дуже врије-ме (од XIV до XXVI књиге) и једини. Како је већ поменуто, готово сви најзначајнији резултати постигнути у српској дијалектологији објављени су у овоме часопису, аутори су сарадници Института, али и други српски диајлектолози, па и инострани слависти. До данас су изашле педесет три књиге (посљедња за 2006. годину), а да-

18 Један међу њима је и Владимир П. Гутков, професор Московског државног универзитета Ломоно-сов, први добитник награде Павле Ивић, који је о својој дугогодишњој сарадњи са Институтом говорио и на скупу посвећеном јубилеју Института. В. и прилог Владислава Лубаша, угледног пољског слависте, у Зборнику радова I са истог скупа.

19 Тако су крајем септембра 2006. године Институт посјетили угледни сарадници Института за сла-вистику Руске академије наука. Том приликом Институт је поклонио руском институту и извјестан број својих публикација. Из Москве је стигло писмо Институту:

Глубокоуважаемий профессор Танасич! Дирекция Института славяноведения Российской акаемии наук выражает искреннюю благодарность

Институту сербского языка Сербской Академии наук и Вам лично за переданный нам ценный книжный дар – подборку изданий Вашего иститута, журналов „Јужнословенски филолог“ и „Српски диалекто-лошки зборник“. Для лингвистов нашего института и особенно для специалистов по южнославянским языкам эти издания будут чрезвичайно полезны, в особенности учитивая то, что в последние годы наши центральные библиотеки нерегулярно получают или совсем не получают периодических изданий из славянаских стран, а наш институт не имеет собственой библиотеки. Мы надеемся, что в будущем нам удастся наладить регулярное сотрудничество с Вашим институтом, в том числе и через обмен печатны-ми изданиями. Мы будем рады передать Вам те из наших публикаций, которые заинтересуют Вас и Ва-ших коллег. Просим ознакомиться с нашей печатной продукцией за последние годы на сайте www.inslav.ru и сообщить нам,какие из вышедших у нас книг Вам прислать.

Еще раз благодарим Вас за дружескую помощь и желаем новых успехов руководимому Вами Инс-титуту с глубоким уважением, Директор Института славяноведения РАН, К.В. Никифоров, доктор ис-торических наук.

Мјесто института за српски језик САНУ... 21

нас нема значајнијег славистичког центра у свијету у чиј�