Treći program br. 157 (2013)

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

1/272

TRE]I PROGRAM

BR. 157, ZIMA 2013.

U ~asopisu Tre}i program{tampa se deo priloga emitovanih naTre}em programu Radio Beograda.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

2/272

Emitovanje Tre}eg programa Radio Beograda po~inje svakeve~eri u 20.00 ~asova. Program se emituje na srednjim talasima 1008KHz (298 m) i preko mre`e ultrakratkotalasnih predajnika:Avala nafrekvenciji 97,6 MHz, Deli Jovan na 94,9 MHz, Tupi`nica na 96,1MHz, Ov~ar na 90,1 MHz, Donji Milanovac na 90,0 MHz, Tekija na92,1 MHz, Bajina Ba{ta na 93,0 MHz, Besna Kobila na 95,3 MHz,Crni Vrh (Jagodina) na 99,3 MHz, Jastrebac na 89,3 MHz, CrnaTrava 99,6 MHz, Crveni ^ot na 96,5 MHz, Maljen 107,9 MHz.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

3/272

sadr`aj

SPEKULATIVNI REALIZAM 9 ALEKSANDAR MATKOVI

O spekulativnom realizmu

14 KENTEN MEJASUMetafizika, spekulacija, korelacija

34 GREJEM HARMANElementi filozofije usmerene ka objektu

52 IJAN HAMILTON GRANTOno to u meni misli, izvan mene je: Fenomenalnost, priroda i ideja

71 REJ BRASIJEApoptoza verovanja

87 REJ BRASIJE, IJAN HAMILTON GRANT, GREJEM HARMAN,KENTEN MEJASU (razgovor)Spekulativni realizam

STUDIJE I LANCI

165 DEJAN LALOVINauena bespomonost: (skoro) pola veka jednog eksperimentalnogfenomena

191 IVANA DOMAZETBrendiranje Srbije

210 GREJEM SJUEL, DEJMS BARKERMaks Veber i ironija birokratije

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

4/272

4 PREISPITIVANJA

241 FRANSIS FUKUJAMABudunost istorije

HRONIKA

Knjige

255 SRAN DAMNJANOVI: Dometi epistolarne diverzije (DaniloBasta, Nad prepiskom Martina Hajdegera: Jedan vid epistolarnefilozofije)

258 MARICA RAJKOVI: O problemu kreativnosti (Iva DrakiVianovi, Una Popovi, Marko Novakovi (prir.), Problemkreativnosti: zbornik radova)

Festivali

261 ANA TASI: Tradicija i inovacija, faktografija i poezija (Devetifestival evropskog dugometranog dokumentarnog filma Sedamvelianstvenih)

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

5/272

5

CONTENTS

SPECULATIVE REALISM

9 ALEKSANDAR MATKOVI: On Speculative Realism

14 QUENTIN MEILLASSOUX: Mtaphysique, spculation, corrlation

34 GRAHAM HARMAN: Tool-being: Heidegger and the Metaphysics of Objects

52 IAIN HAMILTON GRANT: What thinks in me is what is outside me:Phenomenality, Physics, and the Idea

71 RAY BRASSIER: The Apoptosis of Belief 87 RAY BRASSIER, IAIN HAMILTON GRANT, GRAHAM HARMAN,QUENTIN MEILLASSOUX: Speculative Realism: A One-Day Workshop

STUDIES AND ARTICLES

165 DEJAN LALOVI: Learned Helplessness

191 IVANA DOMAZET: Branding Serbia

210 GRAHAM SEWELL and JAMES BARKER: Max Weber and the Irony ofBureaucracy

QUESTIONING

241 FRANCIS FUKUYAMA: The Future of History

CHRONICLE

Books255 SRAN DAMNJANOVI: The Reaches of the Epistolary Diversion

258 MARICA RAJKOVI: On the CreativityFestivals

261 ANA TASI: Tradition and Innovation, factography and poetry

TRE]I PROGRAMa quarterly publication by RTS containing a selection from the broadcastsof the Radio Belgrade 3.

No. 157, Winter 2013

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

6/272

6

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

7/272

spekulativni realizampriredio:

aleksandar matkovi

spekula-tivni real-

izam

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

8/272

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

9/272

9

ALEKSANDAR MATKOVI

O SPEKULATIVNOM REALIZMU

U tekstu se prikazuju osnovni stavovi spekulativnog realizma, kao i razvoj autora kojisu doprineli njegovom stvaranju. Poevi od konferencije na Univerzitetu Goldsmits2007. godine, novi realizam je udario temelje nastojanju da se ponovo otvorimogunost miljenja stvarnosti po sebi. Tu su se sastali etiri mislioca koji e obliko-vati njegov dalji razvoj: Rej Brasije, Kenten Mejasu, Grejem Harman i Ian HamiltonGrant. Uprkos razliitosti njihovih projekata, re je o pravcu koji cilja da premosti jazizmeu analitike i kontinentalne filozofije, i ija se osnova sastoji u kritici korela-cionizma, u pogledu uenja da je nemogue izai iz kruga miljenja i bia. U tekstu setrasiraju naini na koji se ova kritika ostvarila kod pomenutih autora, kao i prospektiu kojima ona otvara mogunost daljeg razvoja novog realizma.Kljune rei: Brasije, Grant, Harman, korelacija, Mejasu, realizam, spekulativnirealizam.

Ime spekulativnog realizma prati jedna nedoreenost: dok se sinteza spe-kulacije i realizma pojavljuje kao kontrast realistikoj struji miljenja, samnaziv nastaje tek na rubu projekta koji oznaava. Ime koje je 2007. Rej Bra-sije upotrebio kao zajedniki oznaitelj za nekoliko bliskih projekata, sma-

tralo se pukim nazivom koji pokriva nesamerljive razlike. Meutim, upravou tom imenu i jeste sutinska novina ovog projekta. U imenu spekulativnogrealizma krije se nastojanje da se pokae mogunost miljenja stvarnosti posebi.

Spekulativni realizam je nastao 2007. u Londonu, na skupu odranomna Univerzitetu Goldsmit. Predloak ove konferencije bili su radovi Ken-tena Mejasua, Reja Brasijea, Grejema Harmana i Ijana Hamiltona Granta.Ujedno, bila je to jedina prilika u kojoj su se ova etvorica teoretiara nalazajedno i uestvovala u javnoj raspravi, iako se njihova dela prepliu na raz-

liite naine. Tekst sa ovoga skupa, ukljuujui i diskusije, preveden je u celi-ni. Ono to spaja reene teorijske perspektive jeste zajedniki epistemolokipoduhvat koji nije iskljuiv i koji se ne nalazi ni sa jedne strane podele nakontinentalnu i analitiku filozofiju. Naprotiv, snaga spekulativnog realizma

Trei programBroj 157, ZIMA 2013

AUTOR: ,

UDK: 165.8

Pregledni rad

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

10/272

10

trei programZIMA2013

je u njegovom irokom i vieslojnom teorijskom opsegu, u tome to isti-e potrebu za konceptualnom produkcijom nasuprot komentatorskom stilumiljenja i takozvanoj citatologiji, te u tome to propituje osnovne kate-gorije savremene kontinentalne i analitike filozofije. U tom smislu, korenenovog realizma moemo pronai u njegovom dijalogu sa misliocima poputKanta, elinga, Huserla, Hajdegera, te Vajtheda, erlandovih i Lariela, svedo Levinasa, Latura, Zubirija, Deleza, Badjua i tako dalje. Ali ta je zapra-vo spekulativni realizam? Ukoliko bismo pokuali da govorimo o zajedni-kim nastojanjima etvorice autora, morali bismo da uzmemo u obzir nainna koji se njihovi teorijski napori, uprkos razlikama, meusobno prepliukada je re o ispitivanju uslova mogunosti miljenja stvarnosti nezavisneod samog miljenja.

Sr celokupnog poduhvata zasniva se na onome to Kenten Mejasu,teoretiar na koga se uglavnom oslanjaju projekti ostalih spekulativnihrealista, naziva korelacionizmom. Korelacionizampredstavlja glavnu takunapada realista on oznaava stanovite prema kojem je nemogue govoritio bilo kakvoj stvarnosti koja bi bila izvan miljenja, i nije mogue nita reini o kakvom apsolutu budui da se on moe smatrati posledicom miljenjakoje ga postavlja. Drugaije reeno, prema Mejasuu, korelacionizam sai-ma istorijske prigovore svakom realizmu u jednu logiku formu po kojojje nemogue izbei korelaciju miljenja ibia. Struktura Mejasuovih argu-menata dovodi u pitanje samu korelaciju. Re je o radikalnoj subjektivaciji

antirealizma: prema korelacionizmu nijedna realistika teza ne moe imatinikakav znaaj, poto se ne moe probiti iz korelacionistikog kruga. A ukorelacionistiki krug realizam zapada jer nastoji da istovremeno postavii miljenje i ono to je nezavisno od njega, ime zapada u protivrenost.Ukratko, protivrenost je u tome da se misli ono nemiljeno. Meutim,protiv ovakvog stanovita Mejasu prua niz sloenih protivargumenatakoji ciljaju najpre na to da se pokau slabosti u samom korelacionizmu: dase korelacija, iako podriva mogunost govora o apsolutu, i sama ispostavljakao apsolutna, budui da tvrdi da sve to se moe misliti jeste samo korela-

cija. Potom, budui da korelacija zapada u protivrenost, pokazuje se da jenemogue misliti samu korelaciju kao nunu, ve samo kao kontingentnu.Otuda sledi i ogroman teorijski rad kojim je Mejasu tematizovao osnovnoishodite onoga to naziva spekulativni materijalizam, kao i osnovni pojamna kojem on poiva: apsolutnu nunost same kontingencije.Na taj nain sena osnovu principa neprotivrenosti i dovoljnog razloga, prema Mejasuu,spekulativno otvaraju mogunostile Grand Dehors, da upotrebimo njegovizraz, Velike Spoljanjosti spekulativnog materijalizma postojanje mate-rijalistikog apsoluta. Znaaj ovakve postavke je u tome to ponovo otvara

i nainje probleme za koje se smatralo da su uveliko reeni. Odazivajui sepozivu Alena Badjua Mejasuovog uitelja, mislioca dogaaja i kontin-gencije da se kao meta preokreta izabere vie Kant nego Platon, speku-lativni realizam dovodi u pitanje razliku izmeu prirodnih i subjektivnih

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

11/272

11

SPEKULATIVNI REALIZAM

zakona, razliku koja se zasniva na kritici kantovskog subjekta. Budui daje jedina nuna stvar upravo kontingencija, ne postoje nikakvi veni zako-ni njihova relativna temporalna stabilnost nije garant njihove nuno-sti. Utoliko se otvara problem vremena kod Mejasua vreme predstavljaSurchaos, Nadhaos, kojim se objanjava nuna bezrazlonost svih stvari.Ovde je preveden kratak Mejasuov rad pod nazivom Spekulacija, kore-lacija, metafizika, u kojem se prikazuje osnovni put kojim se od kritikekorelacionizma stie do tematizacije materijalistikog apsoluta i nunostikontingencije.

Kod Grejema Harmana pitanje vremena dobija bitno drugaiji oblik.Vreme je veiti metabolein izmeu razliitih stanja orua u Hajdegerovomsmislu; drukije reeno, kod Harmana je re o janusovskoj ontologiji u kojoj

je vreme uvek istovremeno i stasis i ekstaza, razapeto izmeu povrnostibia u odnosu s drugim biima, s jedne strane, i samog bia kao sklopa svoj-stava koje je veito povueno, koje je u veitoj senci, s druge strane. Sto-ga e i Harman govoriti o okazionalizmu i problemu namesnike uzro-nosti, dok u Mejasuovom sistemu uzronost u potpunosti nestaje. U obasluaja nomosse povlai pred hronolokom moi kontingencije, a problemuzronosti dobija preteno negativan predznak. U tom smislu spekulativnirealizam rehabilituje probleme konceptualizacije i ponovo postavlja pitanjeodnosa predstavljanja i onog Realnog, u okvirima u kojima Kant nije via

dominantna pozadina. U sluaju Harmana koji dolazi iz fenomenoloketradicije (Huserl, Levinas, Hajdeger itd.) ovaj problem se razvija na naiz-gled radikalno antifenomenoloki nain o svesti se govori kao o objektu.Meutim, iako se u filozofiji usmerenoj ka objektu primat fenomenolokesvesti gubi i nestaje, on se ne ukida, nego predstavlja samo deo fenomeno-loke ontologije koja se zasniva na sudelovanju objekata. Objekat u Har-manovom smislu ima irok spektar znaenja: re je o onome to on nazivaflat ontology, ravnom ontologijom objekata, u kojoj svako bie predstavljaobjekt s vlastitim svojstvima koja se nikada ne iscrpljuju u njegovim odnosi-

ma s drugim objektima. Upravo je Realno ono to ostaje van svakog odnosa,to ostaje bez ikakvog efekta. U tom smislu je interesantno i pitanje relacio-nizma: prema Harmanu i sam odnos izmeu objekata nije nikada definiti-van, nego predstavlja jo jedan objekt. Time se ne daje nikakva metafizikaprivilegija nekoj odreenoj vrsti objekta, ve se fokus premeta na nain nakoji oni postoje izvan razlike za nas i po sebi. Svet predstavlja totalnost obje-kata u kojem primat nema niko. Stoga je svoje uloge morala da se odreknekljuna hajdegerovska figura sam Dasein. U ovom izboru prevedeno jepoglavlje iz kljune Harmanove knjige Tool-Being.

Trei uesnik konferencije je Rej Brasije. Iako se njegovo stanovitemenjalo od afirmacije spekulativnog realizma do sve veeg udaljavanja odnjega, tekst koji je ovde preveden prikazuje osnovne motive njegovog sta-novita zapoetog u knjizi Nihil Unbound. On razrauje odnos filozofije i

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

12/272

trei programZIMA2013.

12 nauke, kritikuje neurofilozofiju i, to je najbitnije, razvija nihilizam i pro-blem ovekovog samorazumevanja. Brasije opisuje svoj projekat kao nasta-vak prosvetiteljstva, kao pokuaj da se prirodna istorija razdvoji od kultu-re kako bi se dolo do onog Realnog. Nihilizam je nuna posledica ovakopostavljenog projekta i u njemu postoje mogunosti za nekorelacionistikuspekulaciju, onu koja se nalazi izvan razlike empirijskotranscendentalno,budui da je ono Realno indiferentno prema modusima iskustva. U tomsmislu kod Brasijea se nihilizam prikazuje kroz nauni razvitak koji nunopodjarmljuje sliku to je ovek ima sam o sebi na osnovu smisla i predstave.Svrha govora o nihilizmu jeste u tome da se ta predstava dovede u pitanje, teotuda Brasije tematizuje i Selarsovo razlikovanje naune i manifestne slikeoveka kako bi, potom, razgradio manifestnu sliku oslanjajui se na kon-ceptualne (ne)mogunosti njene reprezentacije. Ovde smo ukljuili prvopoglavlje pomenute knjige Nihil Unbound, koja poinje kritikom ljudskogsamorazumevanja.

etvrti mislilac koji je uticao na formiranje spekulativnog realizma jeIjan Hamilton Grant. Re je o teoretiaru iji je rad usredsreen na elinga.S jedne strane, Grant prikazuje Naturphilosophie ne kao fazu vekao osnovuelingovog miljenja, dok je, s druge strane, re o itanju elinga sa aspektamaterijalizma i delezovskog vitalizma. Stoga kljuni potez predstavlja pro-dubljivanje odnosa izmeu prirode, kao onoga to proizvodi, i njenih pro-izvoda, od kojih je za realistika stanovita najbitnija svest. Prema Grantu,

kod elinga se sile prirode, budui da su ontoloki jedinstvene, mogu raz-luiti tek epistemoloki. Njihovo razlikovanje mogue je u miljenju isklju-ivo ukoliko ono samo opstoji u zavisnosti od njih; njihova diferencijacijaje primordijalna, a ne derivativna, jer se razlikovanje sprovodi u svesti, ane od svesti. Ovo je mogue dokazati samo ukoliko se pokae da materijanije inertna, odnosno ukoliko se ocrta geneza odnosa svesti i materije kodelinga. Stoga ovde nije re o tome da se pokae kako su granice transcen-dentalnog miljenja logike i apstraktne, ve se one kod elinga postavljajui u sferu fizikog re je ofizikoj transcendentalnosti. U temat smo uvrstili

odeljak iz Grantove knjige Philosophies of Nature After Schelling, u kom seobrauje odnos znanja i bia kod elinga. Ili, reima samoga elinga: Onoto misli u meni, izvan mene je.

Spekulativnom realizmu je svojstvena i sasvim drukija geografija misli-laca; vie nije re o vremenski i prostorno bliskim krugovima ljudi ili ko-lama, ve o elektronskoj umreenosti. Na rasprostranjenost spekulativnogrealizma unutar obrazovnih institucija i izvan njih umnogome je uticao filo-zofski networkingu raznim varijantama. Vano je istai da se broj i sadrajdebata mogu objasniti i injenicom da je mnotvo radova na koje one upu-

uju izdato pod creative commons licencom koja ne ograniava raspodelu.Dalje, upravo iz ovih diskusija nastala je itava intelektualna infrastrukturakoja se i dalje razvija. Tu, pre svega, mislimo na asopise poput Collapse, Pli,Speculations,zbornik radova The Speculative Turn itd.,dok je na naim pro-

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

13/272


13storima o njima nedavno pisao Quorum iz Hrvatske1. Takoe, veina raspra-va odigrala se u tzv. blogosferi. To su blogovi poput: k-punk,An und fr sich,Larval Subjects, Deontologistics, potom blog Object-Oriented Philosophy,kojiureuje sam Harman, potomNaught Thought i naroito Speculative Heresy,internet stranica koja predstavlja kljuno mesto na kojem se mogu nai elek-tronski dostupni gotovo svi bitniji tekstovi koji se odnose na spekulativnirealizam. Ovde je re o radovima i diskusijama, koje su od kljune vanostiuzevi u obzir heterodoksnu prirodu spekulativnog realizma. Vieslojna pri-roda novog realizma ogleda se i u recepciji njegovih ideja. Ona ve uvelikotee ne samo izvan akademskih krugova, nego i izvan filozofije uopte uarhitekturalnim, pozorinim, kustoskim, teolokim itd. krugovima. Jasno jeda razvoj realistikog stanovita nije tekao uravnoteeno, niti bez meusob-nih protivrenosti, poput distanciranja Brasijea i Mejasua od imena spekula-

tivni realizam. Razilaenja bi, meutim, valjalo razumeti pre kao svojevrsnorestrukturiranje nego kao raspad. Novi realizam danas je ve uveliko preva-ziao svoju etvorostruku autorsku strukturu koja se okupila pod tim ime-nom s jedne strane, Harman razvija vlastitu ontologiju koju su dalje razra-ivali filozofi poput Levija Brajana, Timotija Mortona, Ijana Bogosta i drugi,dok se Brasije okrenuo analitikoj filozofiji i ukljuio se u struju kojoj pripa-da i mlaa generacija mislilaca poput Pita Volfendejla. Ovim je ve otvorenamogunost da se ozbiljno shvati govor o prognozi nove, druge faze speku-lativnog realizma, koja je zasad tek u zaetku i koja eka recepciju.

Aleksandar Matkovi

ON SPECULATIVE REALISM

Summary

The article presents the basic premises of speculative realism, as well as the developmentof the authors who contributed to its creation. Beginning with the Goldsmiths confer-ence in 2007, the new realism laid the foundation of an effort to re-open the possibilityof thinking of reality in itself. This was the point of gathering for four thinkers who willshape its future development: Ray Brassier, Quentin Meillassoux, Graham Harman and

Iain Hamilton Grant. Despite the diversity of their projects, they converge in an effort tocriticize correlationism, the doctrine which states that it is impossible to break the circleof thinking and being, simultaneously bridging the gap between analytic and continen-tal philosophy. The article traces the ways in which this criticism was made by the men-tioned authors, as well as prospects in which it opens up the possibility of further devel-opment of the new realism.

Key words: Brassier, Grant, Harman, correlation, Meillassoux, realism, speculativerealism.

1 Korisno je pomenuti da su ovde na hrvatskom dostupni prevodi sledeih tek-stova: Ray Brassier, Likvidirati ovjeka jednom zauvijek, Quentin Meillassoux, alo-

vanje u dolasku, bog u dolasku, te intervju Graham Harman, Uasi realizma, u:Quorumu, godina XXVI, br. 56/2010. Takoe, u pripremi je i prevod Mejasuove knji-geAprs la finitude.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

14/272

14

KENTEN MEJASU

METAFIZIKA, SPEKULACIJA, KORELACIJA*

Tekst predstavlja Mejasuovo izlaganje osnovnih taaka svoje filozofije. Cilj tekstase sastoji iz opovrgavanja onoga to autor smatra osnovnim prigovorom bilokakvom realizmu korelacionizma ili ideje da miljenje ne moe postaviti nika-kvu vrstu apsoluta koja bi bila nezavisna od samog miljenja. Ukidanje ovog prigo-

vora Mejasu vidi u opisivanju njegove antinomine prirode s obzirom na temporal-nost miljenja, budui da se pokazuje kako je sama korelacija temporalno uslovljena,odnosno, da je uslovljena neim to je izvan nje same. Na ovom kljunom mestu se,pomou kritike epistemologije korelacionizma, izvodi nunost postojanja materi-jalistikog apsoluta u vidu same kontingencije.

Kljune rei: apsolut, kontingencija, korelacionizam, Mejasu, nunost, spekulativnirealizam.

Namera poduhvata ije smo izlaganje zapoeli u Aprs la finitude1, jeste

da se ouva legitimnost savremene spekulativne filozofije, a da se pritomne odbace ni pojam principa ni pojam apsoluta. Ipak, nikako ne porie-mo opseg krize koja je muila metafiziku poslednjih sto pedeset godi-na. Osnovno pitanje odnosi se na opisivanje onoga to je ova kriza takoubedljivo ocenila kao zastarelo upravo onoga to, naprotiv, moe da jojizmakne ukoliko se osnai potragom za venim istinama. Vodea pretpo-

* Izvor: Quentin Meillassoux, Mtaphysique, spculation, corrlation, u: Cepeu despace autour: Six essais sur la mtaphysique et ses limites, runis par Bernard

Mabille, Les ditions de la Transparence, Chatou 2010, 7397. Apstrakt i kljune reideo su redakcijske opreme teksta.

1 Q. Meillassoux,Aprs la finitude: Essai sur la ncessit de la contingence, prfacede Alain Badiou, Seuil, Paris 2006.


UDK: 165.8 ; 122/129

Prevod

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

15/272


15stavka naeg istraivanja je sledea: verujemo da pad metafizike ne utiena spekulativni zahtev da se misli s obzirom na apsolut, ve na volju da seapsolut misli pomou principa razloga. Ovo je verovanje po kojem stvariimaju nuan razlog da budu to to jesu a ideja da bi ta nunost treba-lo da nas dovede do Razloga svih razloga, vrhovnog razloga, boanskogili nekog drugog poprilino je mrtva u duhovima savremenih filozofa. Iova je smrt zasigurno kao to emo usput pokazati imala dobar razlog.Nasuprot tome, ideja ne-metafizike spekulacije e se sastojati iz postavlja-nja krajnjeg odsustva razloga svih stvari, njihove radikalne kontingencije,za princip apsoluta. Kroz takav princip bi se mogao razviti diskurs koji bi,daleko od toga da je besmislen, bio ispleten od odreenih argumenata pre-oblikovanih tako da mogu da se uhvate ukotac sa novim ili tradicionalnim

filozofskim problemima. Takoe sam ubeen da bismo, umesto da drev-ne probleme koje nam je metafizika ostavila kao zaostavtinu rastvorimou besmisao, mogli unutar logosa nerazloga [irraison], ali ne i besmisla[draison] da ih utemeljimo: mogli bismo da ovim problemima vratimovrsto tlo posle njihovog skeptikog rastvaranja ili dekonstrukcije a ja utakvo spekulativno utemeljenje metafizikih problema suprotstaviti njiho-vom savremenom unitenju.

Da bismo objasnili smisao takvog poduhvata, radije nego da dogmat-ski izlaemo vlastite teze, poeemo strpljivo da razvijamo jedan problem:

antinomije ancestralnosti. Poto se upoznamo sa ovom antinomijom,shvatiemo nunost, pa ak i hitnost, zahteva za teorijskom a ne samopraktikom potragom za apsolutom unutar miljenja, nasuprot tome tose ona danas odbacuje.

Nae analize e se odvijati kroz tri stupnja: 1) osvetljavanje antinomijeancestralnosti kao aporije koja je u stanju da pokrene povratak miljenja kaodreenom obliku apsoluta; 2) osvetljavanje onoga to emo nazvati kore-lacionizmom, i to emo uzeti kao model veine savremenih dezapsolu-tizacija miljenja; 3) osvetljavanje principa koji je vodio naa istraivanja

poslednjih nekoliko godina: principa faktualnosti, pomou kojeg nastoji-mo da se izvuemo iz korelacionistikih zabrana i uputimo ka snazi apso-lutizovanja koju filozofija poseduje.

1. Antinomija ancestralnosti

Ponimo od injenice, tanije od injenice znanja koja je u vezi sa savre-menim eksperimentalnim naukama: svojstvom onih nauka za koje kaemoda se bave datiranjem, da uspostavljaju, makar i u nekoj spornoj hipote-zi, vremenski okvir koji ukljuuje dogaaje to prethode pojavi zemaljskogivota. Postupci datiranja postali su mogui tokom XX veka zahvaljujuineprestanom poboljavanju tehnika koje mogu odrediti stvarno trajanje

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

16/272

16 predmeta koji se ispituje. Ove tehnike se uopteno tiu stalne brzine raspa-da radioaktivnih jezgra, kao i zakona termoluminiscencije koji nam omo-guavaju da merimo starost svetla koje su emitovale zvezde.

Pored tehnikih tekoa ovih pojedinih disciplina, ova injenica znanjapostavlja pitanje filozofu koji ga, oslanjajui se ovog puta na svoju struku,moe oblikovati na sledei nain. Nazvaemo ancestralnim dogaajimasve one dogaaje za ije se datume pretpostavlja da prethode pojavi ivotana Zemlji. Nazovimo ancestralnim vremenom vreme ija nauno usta-novljena hronologija sadri i ancestralne dogaaje, te time i vreme fizikogUniverzuma u kojem pojave ivota i oveanstva predstavljaju odredniceunutar hronologije koja ih ujedno sadri i prevazilazi.

Poinjemo, dakle, sledeim pitanjem: pod kojim tano uslovima moe

jedan filozof da dodeli smisao iskazima koji se odnose na ancestralne doga-aje nazovimo ih, radi jednostavnosti, ancestralnim iskazima i na ance-stralno vreme? Kako misliti ovu relativno skoranju injenicu, injenicukoja se ne odnosi na to da ljudi mogu govoriti o onome to im prethodi to su oduvek i inili nego injenica da su upisali ancestralni diskurs upolje naunog eksperimentisanja, a ne vie u mit, pripovedanje, ili neoprav-dane hipoteze?

Tekoa s kojom smo se susreli postavljanjem ovog jednostavnog pita-nja, potie od dovoenja u vezu ancestralnog stava savremene nauke i vla-

dajueg antirealizma savremene filozofije. Ukoliko se metafiziki realizamini u osnovi neodrivim posle Berklija, i ukoliko se svaki oblik realisti-kog dogmatizma (ukljuujui i Berklijev nematerijalizam) ini diskredito-vanim nakon Hjuma, onda je to iz razloga prostog koliko i odluujueg:ini se da e realista uvek morati da upadne u izvesnu pragmatiku pro-tivrenost im ustvrdi da poseduje znanje o stvarnosti nezavisnoj od svogmiljenja, budui da je stvarnost o kojoj on govori upravo ona koja je nje-govom miljenju i data. Kada tvrdim da imam pristup stvari po sebi, zapra-

vo nisam pristupio niemu drugom do datosti koju ne mogu apstrahovatiod njene stroge korelacije sa mojim pristupom njoj i koja nema nikakavdrugi zamislivi smisao izvan ovog mog pristupa, na koji god ga nain shva-tao. U tom smislu ini se uzaludnim postaviti pitanje kakve su stvari dok ihniko ne promatra.

Ovaj argument emo uzeti za temelj stanovita, jednog antirealisti-nog stanovita, koje nazivamo korelacionizmom i kojem emo se kasnijevratiti detaljnije. Pod ovim neologizmom, u prvom navratu mislimo svakostanovite koje potvruje da nema smisla u pristupanju stvari nezavisnoj

od miljenja, zbog injenice da ne moemo sami sebe izdvojiti iz sutinskekorelacije bia i miljenja u kojem se uvek ve nalazimo. Ovim nastojimo daokarakteriemo svaki antirealizam bilo da on sebe odreuje kao ideali-stiki bilo ne, bilo da je transcendentalan, fenomenoloki bilo postmoderan.

trei programPROLEE2013.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

17/272


17Ova karakterizacija ne znai, naravno, da ovim prostim argumentom poisto-veujemo razliite i sloene struje. Ipak, ovaj argument koji emo nazva-ti korelacionistikim krugom, poto nalikuje avoljem krugu, sutinski

pragmatikom i inherentnom svakom realizmu (im teim tome da mislimono po sebi nezavisno od miljenja, ja ga upravo mislim, time protivreeisamom sebi) ovaj argument, kao to smo rekli, proizvodi diskvalifikacijukoja ima naroito plodne uinke kada je re o pretpostavci iz koje mogupotei najrazliitiji, pa ak i meusobno sukobljeni antirealizmi. ini se daovaj argument predstavlja temeljnu prepreku na koju nalee svaki realizam:kako moemo da tvrdimo da mislimo ono ega ima kada miljenja nema, ada ne uvidimo inherentnu protivrenost koja se manifestuje u takvom pro-cesu? Na ovo se mogu nakalemiti mnogi drugi argumenti kako se hrane

razne vrste antirealistikih tradicija, a sama korelacija se moe misliti namnogo razliitih naina: subjekt-objekt, svest-datost, noetsko-noematskikorelat, bivanje-u-svetu, jezik-referenca itd. Ali, u svakom sluaju, korela-cija e biti postavljena kao izvorni in koji ponitava uverenje u mislivoststvari nezavisne od miljenja. Najsigurniji znak vladavine korelacionizmanad savremenom filozofijom bar u njenoj kontinentalnoj sferi jeste tajda metafiziki materijalizam ili dogmatski realizam predstavljaju para-digmu filozofske naivnosti uopte. ini se da je naivni realista za mnogefilozofe ve dobro poznat izraz i, na kraju krajeva, ak izlian.

Iako emo se ovome kasnije vratiti, dodajmo samo toliko da emokorelacionizmom nazivati i svaki poduhvat koji cilja ka dezapsolutizacijimiljenja: odnosno, korelacionistikom emo nazivati onu filozofiju kojane samo da potvruje da snagom pojma ne moemo rei nita o realisti-kom tipu apsoluta, niti ta on moe biti, pa ak ni da li on uopte postoji ve koja takoe odbacuje i svaku apsolutizaciju same korelacije. Korelaci-onizam nas nepopravljivo zatvara u na odnos sa svetom, a da nam ne dajesredstva pomou kojih bismo potvrdili, na nain spekulativnog idealizma,da sam taj odnos sadri temelje za istinski apsolut, recimo. Prema korela-cionizmu, mi, budui da smo zatvoreni u ovom odnosu koji nas zasigur-no otvara prema svetu, ali samo shodno toj vezi strogo odreenoj naimshvatanjem, ne moemo doi do nunog temelja koji bi nam dozvolio dauspostavimo ovaj naspramni odnos subjekta i sveta izvan njegovih olienjau zajednici ljudskih smrtnika. Mi smo uvek ve u korelaciji koja nas odvajaod apsoluta, a da pri tome ona sama nema snage da zauzvrat utemelji ika-kav apsolut (to e uskoro biti objanjeno).

Ovako shvaen, korelacionizam izgleda kao da predstavlja model koji

naroito prevladava meu modernim i savremenim antimetafizikama, kaovid zatvorenosti na otvorenom nae jedne jedine otvorenosti ka datostima koji nas je kao takav spreavao da dalje napredujemo ka venom obuhva-tanju onoga po sebi.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

18/272


18 Meutim, pre nego to se vratimo nazad ovoj filozofemi, da bismo jejasnije izloili, trebalo bi izloiti i problem koji nas je ubedio u nunost teo-rijskog promiljanja i, ujedno, pojma korelacionizma i mogunosti njegove

kritike. Kao to smo rekli, ovaj problem uspostavlja antinomiju ancestral-nosti, iji emo smisao sada istraiti.

Problem sa kojim smo se upravo susreli i koji, ako nije ve odredio,onda je bar potvrdio naa istraivanja, sastoji se iz onoga ega smo poste-peno postali svesni, a to je da, iako deluje obrnuto, zaista je bilo teko pri-dati smisao jednom ancestralnom iskazu unutar korelacionistikih okvira,odnosno antirealizma bilo da je on skeptiki, transcendentalni, fenome-noloki bilo postmoderan. Pitanje je, naime, sledee: ukoliko je verovanjeda moemo misliti ono ega ima kada nema miljenja da moemo tvrditi

da znamo ono ega ima, pa ak i kada nas nema lieno smisla, ta li toonda nauke datiranja rade kada proizvode ancestralne iskaze?

Postoji jedan dobro poznat odgovor na ovo pitanje: zasigurno, nemo-gue je za jedan antirealizam da apsolutizuje prostor-vreme kako bi odnjih nainio mesto na kojem bi se oveanstvo stvarno pojavilo tek posleogromnog niza ancestralnih dogaaja. Za korelacionistu, eksperimental-na nauka se svakako moe tako izraziti ona ima prava na to ali, to setie filozofa, on mora shvatiti da ancestralna prolost nije mogla postojati

sama za sebe, nezavisno od nas: uistinu, nauna zajednica ju je retrojekto-vala iz sadanjosti, u ime sadanjih is kustava koja ancestralno datiranje iomoguavaju. Zatvoreni smo unutar struktura naeg odnosa prema svetu,i izunutranjosti takvih odnosa mi i gradimo ancestralnost koja prethodinaem postojanju.

Kod Kanta u prvoj Kritici nalazimo slino tumaenje nezapameneprolosti Univerzuma. Kant jasno potvruje da ova prolost ima smisaosamo kao savremena projekcija naih iskustava na prolost a ne kao dog-matska prolost shvaena kao prolost Univerzuma, koji je opstojao sam po

sebi, pre bilo kakve subjektivnosti.Citiraemo odeljak koji se nalazi u Antinomijama istog uma i koji

savreno prikazuje ono to smo nazvali retrojekcijom prolosti na osno-vu sadanjosti:

Tako se moe rei: realne stvari prologa vremena date su u transcendentalnompredmetu iskustva; ali one su za mene samo utoliko predmeti i realne su u pro-lom vremenu samo utoliko ukoliko ja sebi zamiljam: da neki regresivni niz

moguih opaaja (bilo prema istoriji bilo prema vezi uzroka i posledica) na osno-

vu empirikih zakona, jednom reju, da tok sveta dovodi do jednog proteklogvremenskog niza kao uslova sadanjeg vremena, do niza koji se onda predstavljakao realan samo u nizu jednog mogueg iskustva a ne po sebi, tako da ipak svidogaaji koji su od nezapamenih vremena protekli pre moje egzistencije ne

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

19/272

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

20/272


20 tie, ona nije nikako postojala pre na eg vlastitog nastajanja: nije postojalauopte niti sama po sebi, niti za neki subjekt pre nego to smo je pono-vo uspostavili. im priznamo da vreme-prostor ancestralnih dogaaja ima

postojanje samo utoliko to se nalazi u korelaciji sa transcendentalnim iliutemeljujuim subjektom (da se izrazimo kao fenomenolozi), ancestralnaprolost suprotno subjektiviranoj prolosti (mojoj, ili prolosti prolihljudi) jeste prolost koja nikada nije ni bila sadanjost. Drugim reima,ancestralna prolost je prolost koja izvornojeste prolost: ono ancestralnoza nas izvorno jeste prolost prolost smo ponovo uspostavili mi sami koja nikada nije bila sadanjost po sebi ili za drugog.

Stoga, prema jednom transcendentalnom tumaenju, ancestralnostnikada nije ni bila sadanjost, pre nego to je bila prolost za subjekte:

upravo suprotno, ona je bila svoja vlastita budunost. Drugim reima, bilaje naa sadanjost koja ju je, obrnuto, ponovo uspostavljala prenego toje bila prolost: poto je nju, kao prolost, u celini uspostavila a neponovouspostavila naa trenutna projekcija. Ancestralnu prolost ne uspostavljaprolazak vremena od sadanjosti njene ka budunosti, ve od sada-njosti nae ka prolosti koja ne prethodi takvom nazadovanju. Bitnoje shvatiti da takva retrojekcija prolosti iz nae sadanjosti nije samo naataka gledita prema ancestralnoj prolosti, koja je postojala po sebi veda ancestralna prolost, suprotno subjektiviranoj prolosti, nema drugog

smisla do naeg nazadovanja prema njoj da nema drugog smisla do izvr-tanja vremena dananjice u vreme bez oveanstva.

Zbog toga ovde nailazimo na tekou, zahvaljujui nainu na kojikorelacionizam utie na smisao ancestralnih iskaza koje proizvodi savre-mena nauka: ta je takva prolost, kakvo bi znaenje ona trebalo da ima?Moemo li jo uvek na smislen nain rei da prolost koja nikada nije bilasavremena sama sebijo uvek jeste nekakva prolost, da jo uvek ima vezesa onim to mi hoemo da nazovemo prolou? Ancestralna prolostzapravo postaje prolost koja se nikada nije dogodila, koja nikada nije bilasadanja, koja, umesto da napreduje od sebe same ka budunosti, nazadujeod budunosti ka samoj sebi. Otuda, jednostavno pitanje o emu to naukagovori kada opisuje dogaaj koji datira kao prethodei zemaljskom ivotu(na primer, stvaranje Zemlje), baca nas u neizbene apsurde, poput: naukanam objektivno otkriva nekadanje postojanje dogaaja koji nikada nije ninastao u doba u kojem je datiran... Mnogo je paradoksa koji ancestralnoststavljaju na mesto transcendentalnosti, pojma koji dovodi u opasnost samsmisao temporalnosti i naunih iskaza koji se tiu nje.

Tako se dotiemo problema smisla koji se moe nai unutar okvira sva-kog strogog antirealizma. Neemo u potpunosti ovde razviti znaaj proble-ma retrojekcije, ali emo se svakako drati sledeeg: tekoa kod ovog pro-blema jeste po emu se on razlikuje od naivnog i dobro poznatog prigovora

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

21/272


21protiv svakog oblika idealizma? Moe delovati, na kraju krajeva, kao da sezadovoljavamo time da korelacionizmu prigovaramo kako je i pre pojaveoveka ipak postojao jedan univerzum, i kako to dokazuje da bi trebalo da

budemo realisti to je, oigledno, kritiki bezazleno. itav problem je utome da se shvati po emu se to na predlog razlikuje od ovakve vrste tri-vijalnosti.

Poeemo ocrtavanjem ove razlike kroz nastavak diskusije sa Kantom.Prvo, razumemo da problem retrojekcije ne potvruje naivno kako je

pre subjektivnosti postojao nekakav Univerzum po sebi to bi bilo okre-tanje u krug. Problem, kao to je reeno, odnosi se na uslove smisla naukeonda kada se ona odnosi na ancestralne dogaaje. Ono to ispitujemo jesteda li ono transcendentalno, ija je uloga da stvori uslove mogunosti nau-

ke, naprotiv ne unitava uslove smisla dakle, ispitujemo da li je spontanirealizam nauke zaista nenadmaan uslov smisla svojih iskaza. Stoga se kore-lacionizmu ne protivimo pomou naivne ideje o jednoj drugoj stvarnosti,dogmatski postavljenoj kao da prethodi naoj vlastitoj: ono to ispitujemojesu uslovi znaenja jednog ancestralnog naunog iskaza.

Dalje, moe se prigovoriti da problem retrojekcije poistoveuje empi-rijske postavke (pojavu ljudske vrste, postojanje nauka koje datiraju) satranscendentalnim postavkama (a priori uslovi znanja). Ali, problem seupravo sastoji u odreivanju do koje take moemo biti sigurni da se ono

transcendentalno i ono empirijsko u fenomenolokim okvirima redukci-ja i prirodni stav nee meati kada je re o ovom pitanju. Jer, subjekt ilitranscendentalna svest olieni su u empirijskim subjektima: oni ne bi moglida postoje izvan svojih telesnih ovaploenja. Transcendentalni i empirijskidiskurs se razlikuju, ali takva razlika u ravni diskursa ne podrazumeva ni ukom sluaju hipostaziranje transcendentalnog subjek ta: ukoliko ne posto-je empirijski subjekti, onda nema smisla govoriti kako bi transcendentalnisubjekti trebalo da ostanu na nekoj drugoj ravni. Na predlog je da se ispi-

ta kakav uticaj ima empirijsko nepostojanje ljudskih bia na smisao tran-scendentalnog diskursa to su ga izloile nauke koje ispituju ancestralniUniverzum. Potom elimo da pokaemo kako je ovaj uticaj koban po tran-scendentalno tumaenje i po retrojekciju temporalnosti.

Naposletku, moe se uvaiti da problem ancestralnosti nema nikakveoriginalnosti, nego samo sabira klasine prigovore koji se odnose na nea-percipirane fenomene. Stoga, naivni realista koji ne veruje u korelacioni-zam, spontano se pita ta se to deava sa zracima sunca kada niko nije ustanu da ih posmatra. Ali, kao to znamo, na ovo pitanje korelacionista

odgovara bez tekoe. Pre svega, uvaavajui da svet nikada nije aktualnodat u svojoj totalnostijednom subjektu ili jednoj mnoini subjekata: datostsveta je sutinski nepotpuna a ova nepotpunost pripada svetu na nainkoji je podjednako sutinski koliko i njegovi puni doivljaji. Za Kanta,

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

22/272


22 stvarno iskustvo se odvija na osnovu izvesnog neodreenog broja mogu-ih iskustava irom prostora-vremena; za Huserla, intencionalna svest serazvija na osnovu crta nezatvorljivog horizonta datosti i tako dalje. Zrak,

neopaen u trenutku svog pada, ini stoga u potpunosti deo sveta subjeka-ta, kao iskustvo koje je mogue, a ne aktualno. Njegovo odreenje nije nitadrugo do ono koje e subjekt preurediti u protivrenost, tipa: da je postojaosvedok njihovog pada, on bi opazio odreenu scenu. Ali, na filozof kore-lacionista e moda potvrditi da se ista stvar moe strogo rei i za ance-stralni dogaaj, koji se prema njemu ni u emu ne razlikuje od banalnogprimera sa padom sunevih zraka: da je postojao svedok Univerzuma prenae pojave, on bi opazio ovo ili ono i u sutini ne moemo prigovoriti datakav svedok nije postojao, poto bismo tada dopustili da se jedna empirij-

ska postavka umea u razmiljanje transcendentalne prirode.Ono u emu, meutim, ovaj prigovor grei, jeste to poistoveu-je nepotpunu datost sa nepotpunou same datosti. U svetu koji je zaista ukorelaciji sa subjektom, ono sutinski ne-dato ne predstavlja nikakav pro-blem nepotpuna datost doputa da se onom neopaenom odredi taanstatus: ono uspostavlja sferu mogueg iskustva kao sferu koja je u sutin-skoj korelaciji sa sferom aktualnog iskustva. Stoga se moe rei da je neo-paeni dogaaj postojao onog trenutka kada se desio, pre nego to je bioopaen, ali kao mogue iskustvo. Pad zraka aktualno je odreen time to

retrospektivno biva ponovo uspostavljen, ali je svakako bio neto i prenego to je ponovo uspostavljen: pad [zraka] upravo je bio jedno mogu-e iskustvo, odnosno postojao je snagom svog retrospektivnog odreenja.Kod ancestralnog pretpostavljamo da uopte nije postojao subjekt, pa timenaravno ni aktualno iskustvo, ali takoe pretpostavljamo i to da nije posto-jalo ni bilo kakvo mogue iskustvo ni horizont, ni mogue perceptivno, tagod ono bilo jer nije bilo nieg mogueg izuzev onoga to ini rupu ujednom aktualnom iskustvu sveta. Tada postaje nemogue misliti prolostkoja bi imala svetovni status status pravog mogueg iskustva pre negoto bi se ponovo uspostavila. Onda kada se desila, tokom razdoblja u kojemse desila, ona je bila isto nitavilo drugaije reeno, uopte se nije desilaonda kada se desila, ni aktualno ni mogue te otuda i prethodni para-doksi o prolosti koja nije nikada bila savremena sama sebi, i koja dovodi uopasnost sve redom, pa i sam smisao koji dajemo pojmu vremena.

Ovde se ne moemo dalje baviti problemom retrojekcije. Mogu se bezsumnje osmisliti i drugi prigovori, ali smo ipak ubeeni da emo iskrenimsuoa vanjem sa ovom tekoom uvek dodatno otkriti snagu aporije ance-

stralnosti kod svakog kore lacionistikog poimanja nauka. I nadamo se dae, poto obuhvatimo znaaj problema, sam taj problem zauzvrat ozbiljnopoljuljati sigurnost i najtvrdokornijih antirealista.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

23/272

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

24/272


24 naslednici morali biti u stvarima filozofije nauke. Jer, kada ne bismo pret-postavili da je Univerzum bez oveka ve obdaren kvalitativnim svojstvima(miris, ukus, boja itd.) karakteristinim za predmete naih oseta i opaanja,ograniili bismo se, s druge strane, na to da uzmemo u obzir kako nje-gova matematika restitucija poseduje ne-korelativni, odnosno apsolutnistav, kao vid odravanja smisla same te restitucije u jednoj nauci koja nijevie aristotelovska (kvalitativna), ve koju ine veliine i brojevi. Meutim,mi ne skrivamo znatne probleme koje pretpostavlja takvo vienje nauke injenog odnosa prema svetu. Ipak, odluno smo posveeni jasnom suoa-vanju sa svakom od tih tekoa, meu kojima se prva sastoji iz prevazilae-nja pragmatike protivrenosti koja je naizgled sadrana u svakom pobija-nju korelacionizma. Nemajui, oigledno, mogunost da ovde razvijem taj

zadatak u celini, zadovoljiu se izlaganjem njegovog prvog koraka, tanije,vraajui se filozofiji korelacije i mogunosti njenog izbegavanja.

2. Korelacionizam

Rekli smo da korelacionistiki model ne tei da ponovo uspostavi razliitenerealistike filozofije modernosti u svom njihovom bogatstvu, ali da namdoputa da izdvojimo dva osnovna, nuna i dovoljna argumenta radi kon-stituisanja doslednog i radikalnog antirealizma. Pokazujui da je mogue

suprotstaviti se ovoj argumentaciji, mi emo ocrtati konture savremenespekulacije. Osporavanje njihovog modela moemo shvatiti kao obezbe-ivanje dovoljno ozbiljnog razloga za nadu da se moe dosledno osporitii svaka filozofija koja bi odbacivala mogunost da se misli ono ega imaonda kada miljenja nema. Jer, im se odbaci ideja pragmatike protivre-nosti pri obuhvatanju onoga po sebi, postaje jasno da imamo dobre razlogeda verujemo kako smo ve probili prve linije odbrane filozofija korelaci-je. Ipak, iako se protivdokaz ovog postulata moe sastojati samo iz jednogjasnog suoavanja sa principijelnim predstavnicima ovih razliitih struja,

to ovde ne moemo sprovesti.Cilj korelacionizma je da jasnije oblikuje veinu savremenih poduhva-

ta dezapsolutizacije miljenja, to ini osporavanjem ne samo svakog oblikamaterijalistikog apsoluta ve i svakog oblika subjektivne metafizike kojise sastoji iz apsolutizovanja razliitih naina same korelacije. Otuda i dvemisaone odluke korelacionizma: korelacionistiki krug ifakticitet korelacije.Ve smo pominjali korelacionistiki krug i na njega se neemo vraati izu-zev nakratko, poto emo prednost dati drugoj odluci.

Pod korelacionizmom, u prvom navratu, podrazumevamo svaku filo-zofiju koja dri do nemogunosti pristupanja miljenja biu koje je nezavi-sno od tog miljenja. Prema toj vrsti filozofije, nemamo nikakvog pristupagleditu (uzetom u najirem moguem smislu) koje nije ve u korelaciji sa

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

25/272

25


nekim inom miljenja (opet uzetim u najirem moguem smislu). Prematome, suprotno svakom realizmu, korelacionizam ispostavlja stav da misaonikada ne moe izai iz same sebe, do take gde vie nije mogu pristup

svetu na koji ne utie neki vid nae subjektivnosti. Kao to je Hegel leporekao, ne smemo se nadati da emo uhvatiti predmet s lea radi otkri-vanja ta je on sam po sebi5, i otuda je apsurdan i sam pokuaj da se saznasvet koji ne bi uvek ve bio u korelaciji sa naim odnosom prema njemu. Nepostoji nita to ve nije u nekakvom odnosu-prema: nauka, jezik ili ma kojidrugi vid subjektivnog shvatanja.

Korelacionizam se, ipak, ne moe drati samoovakve odluke, baremukoliko nastoji da odgovori na odreenje koje sam mu dao: naime, to daje on poduhvat dezapsolutizacije miljenja. Jer, to to je korelacionistiki

krug dovoljan za odbacivanje realistikog apsoluta, ne znai da je dovoljanza odbacivanje svakog oblika apsoluta. Zaista postoji, kao to znamo, jedannerealistiki oblik apsoluta koji moemo ovog puta nazvati subjektivnim(pre nego idealistikim) i iji princip nije vie promiljanje nekorelacioni-stikog apsoluta, ve pretvaranje same korelacije u apsolut kao takav. Ali,suoen s takvim, drugim oblikom apsolut nosti, korelacionistiki krug pre-staje da bude delotvoran, i stoga protiv njega mora pozvati u pomo drugikljuni argument, naime,fakticitet korelacije. Ahilova peta korelacionizmaje u toj drugoj odluci.

Pri novoj odbrani ovog apsoluta, razmiljamo ovako: poto je samaideja onoga to je po sebi nezavisno od miljenja nedosledna, zgodno namje da ono po sebi, budui da je nemislivo za nas, postavimo kao nemoguepo sebi. Ako ne moemo saznati ta je to to je dato miljenju, to je zbogtoga to nita ne moe biti, a da nije datost te stoga to ne bi bilo u korela-ciji sa nekim inom miljenja. Spomenuli smo onu lepu Hegelovu reenicugde on kae da ne moemo iznenaditi stvar po sebi s lea: ali takvu kan-tovsku stvar po sebi, daleko od postavljanja kao nespoznatljivu na Kantovnain, Hegel postavlja kao praznu ona nije nita vie dopraznine milje-

nja koju miljenjepostavlja6. To je drugi nain da se iskae kako ne postojinikakva vrsta entiteta koja se itave venosti dri izvan dinamikog odnosaapsolutnog Subjekta, bio on odnos otpora, nejasnoe ili sukoba. Skrom-no nadahnuti tim gestom miljenja, od rediemo kao subjektivistiku svakumetafiziku koja apsolutizuje korelaciju bia i miljenja, poput smisla kojismo dali subjektivnim i objektivnim polovima takvog odnosa.

Naglasimo da znaaj subjektivistikog argumenta potie iz same snagekorelacionistikog kruga, pomou koje se odbacuje i sam realizam. Budu-

5 G. V. F. Hegel, Fenomenologija duha, prev. Viktor D. Sonnenfeld, Kultura,Zagreb 1955, 53.

6 Videti: G. V. F. Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, 44 Preliminarni poj-movi, Svjetlost, Sarajevo 1987, 68.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

26/272


26 i da nam korelacionistiki krug, tvrdi subjektivista, pokazuje da je i sampojam onoga po sebi, koje je odvojeno od miljenja, nedosledan i prazan,onda je ta mogunost onoga po sebi bez miljenja i sama liena smisla.

ak nas i postavljanje proste mogunosti da ono po sebi moe autonomnoopstojati izvan korelacije vraa na pretpostavku da moda postoje necir-kularni krugovi izvan naeg polja vienja: pretpostavka koja je apsurdnau oba sluaja, za entitete ko ji su nekonstituisani i nama nepoznati. Trebalobi se drati, kako tvrdi metafiziki subjektivista, toga da je samo korelacijamisliva, poto je samo ona i stvarna, i poto nita ne moe biti izvan nje.7

Videli smo da bi korelacionizam, zbog suprotstavljanja subjektivisti-kom, a ne samo realistikom apsolutu, morao da prizove u pomo i jedandrugi argument, koji bi bio u stanju da dezapsolutizuje samu korelaciju, i

koji bi bio u stanju da sprei da ona postane nuna pod vidom veite struk-ture onoga to jeste. Ovaj drugi argument odnosi se na fakticitet korela-cije.

Da bi se korelacionizam drao dezapsolutizacije miljenja, trebalo bisvakako da se dri i toga da ni sama korelacija nije apsolutno nuna i da jeodsustvo ove nunosti dostupno miljenju, kao i to da ga miljenje moeopravdati, a ne samo postaviti kao in vere. Ova misliva nenunost korela-cije jeste upravo ono to nazivamo fakticitetom korelacije. Stav korelacioni-stikog fakticiteta je stoga: miljenje moe misliti odsustvo vlastite nunosti

ne samo kao lina svest, ve i kao nadindividualna struktura. Tek pod ovimuslovom korelacionizam e moi da misli prostu mogunost jedne sasvimdrugaije korelacije. Kako moemo opravdati ovaj stav?

Upravo naglaavanjem odsustva razlogasame korelacije, ona se moesmisleno shvatiti. Kojem se inu miljenja ovo odsustvo razloga (koje samnazvao nerazlogom) okree? Ako smo rekli da je mesto korelacije jezikili svest, sada emo rei da se odreenja tog mesta mogu opisati, ali sigurnone ipokazati kao apsolutno nuna. Jer, iako se korelacija ne moe zaobii,

ona nije data na nain temeljne nunosti: nita na njoj ne ukazuje na njenuvlastitu nunost, ak i kada ne bismo mogli misliti njeno drugobivstvo, aki kada ne bismo umeli da joj uteknemo zbog pristupanja njenoj radikal-noj drugosti. To da imajezika, svesti i bivanja-u-svetu u svakom sluajuupuuje na to da je re o jednom izvornom postoji prve injenice izvankoje se miljenje ne moe projektovati.

7 Ovakvo stanovite nije svojstveno samo spekulativnom idealizmu nego takoei razliitim vrstama filozofskih vitalizama koje nalazimo od Lajbnica do Deleza, i ijase zajednika taka nalazi u ispostavljanju itavoj stvarnosti jedne dodatne subjektivne

osobine (volja, percepcija, afekt itd.) koja otuda postaje nain bivanja svakog bia. Toje razlog zbog kojeg govorimo o subjektivistikoj metafizici pre nego o idealistikojmetafizici, uprkos relativistikoj konotaciji koja u sebi nastoji da nosi termin subjek-tivizma.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

27/272


27Ovde bi trebalo razlikovati tri pojma: ono kontingentno, injenicu iarheinjenicu. Kontingentnim nazivamo svaki entitet, stvar ili dogaaj, zakoji znam da moe, ili je stvarno mogao da ne bude, ili da bude drugaiji.

Znam da je ova vaza mogla da ne postoji, ili da postoji drugaije znam daje pad ove vaze mogao da se ne dogodi.injenicom u strogom smislu nazivamo, obrnuto, svaku vrstu enti-

teta koji mogu zamisliti kao drugaiji, ali za koji se ne zna da li je mogaostvarno da bude drugaiji. Takav je sluaj sa fizikim zakonima naeg Uni-verzuma: ja ih stvarno mogu zamisliti bez protivrenosti, a da to to se ovifiziki zakoni vremenom menjaju ne obezvai prolo iskustvo, ali zbog togaja te zakone ne mogu pokazati i kao nune: ak podjednako ne znam ni dali su ti zakoni zapravo kontingentni, ili je, nasuprot tome, njihova nunost

stvarna, ali nedostupna bilo kakvom dokazivanju. Stoga u tom smislu govo-rimo da su oni injenice da su faktualni, da se oslanjaju na fakticitet ali da nisu kontingentni u smislu neke vaze ili jednog pada.

Napokon, arheinjenicom nazivamo svaku injenicu ije drugobiv-stvo ili nebivstvo ne mogu zamisliti ni na jedan nain, a ipak iju nunostne mogu pokazati, i zbog ega se o njoj i dalje mora govoriti kao o injeni-ci, ali u irem smislu. Meutim, upravo se kod pojma tako odreene arhe-injenice subjektivistiki i korelacionistiki apsolutizam razlikuju.

ta zapravo kae subjektivista? Da ne mogu misliti nita drugo do kore-

lacije: da mogu svakako misliti da je dati svet mogao biti drugaiji, ili da senjegovi zakoni mogu raspasti mogu svakako misliti, i ak zamisliti, nekisvet lien drugih zakona. Ali ono to ne mogu misliti jeste samo ukidanjekorelacije i njenih moguih invarijanti, budui da je i miljenje ukidanja idalje samo miljenje, te protivrei sebi pragmatiki. Meutim, ako je dru-gost korelacije nemisliva, onda je za subjektivistu i nemogua: ono to nijeu korelaciji jeste takoe sasvim apsurdan pojam, podjednako nepostojankao i euklidovska kubika sfera. Korelacija stoga nije nikakva kontingentna

stvarnost. Subjektivista smatra da je ona apsolutna nunost. Ali, stav kore-lacioniste ima sledee protivrenosti: sigurno, priznaje on, ne mogu mislitidrugost korelacije, i stoga korelacija nije injenica na nain na koji su tofiziki zakoni; ali, dodaje on, ne mogu dodatno utemeljiti navodno nunobie korelacije unutar podruja razloga. Korelaciju samo mogu opisati, aopis je uvek odnos prema onome to je dato kao istfactum. Korelacija jestoga i sama izvestan tip injenice: injenice ija je drugost nemisliva, ijadrugost ipak ne moe biti postavljena kao apsolutno nemogua. Korelacijaje, u tom smislu, arheinjenica.

Naroita osobina arheinjenice jeste to to nije data ni kroz alternativuija bi oba kraja nama bila podjednako dostupna ona sama i njena nega-cija budui da ne mogu zamisliti drugi factumdo tog. Arheinjenica sezaista daje kroz odsustvo: odsustvo razloga koji bi bio u stanju da utemelji

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

28/272


28 sopstvenu venost. Arheinjenica je dar miljenja u vlastitim granicama, usvojoj sutinskoj nesposobnosti za utemeljenje: ali ta granica, taj kraj, moebiti dat samo prema njenom unutranjem rubu poto samo miljenje ne

moe shvatiti ono to izlazi izvan tih granica ono to, prema naem re-niku, moe biti drugost, potpuna drugost korelacije. Ona moe postavitisamo to da je mogla biti potpuna drugost, ali ne i ono ta bi to moglo biti, pani u svojim granicama da to zaista postoji.

Korelacionizam dostie svoj vrhunac u sledeoj tezi: ono nemislivo zanas nije nemogue po sebi: mogue je da ima Potpune Drugosti koja se driizvan naeg odnosa prema svetu Bog ili Nitavilo. Moe biti, kako subjek-tivista veruje, da je sve fenomen ali moe biti da nije i da ono nemislivotranscendira svaki pojmovni diskurs. Zbog toga se savremeni korelacioni-

zam esto pojavljuje kao prekida izmeu filozofskog diskursa i diskursao Potpunoj Drugost, koji e uvek biti potpuno drugaiji diskurs od filo-zofskog diskursa religijskog, teolokog ili poetskog. Takav diskurs neese pokazati kao istinit ve prepoznat kao mogu i nedostupan putempojmovnog rada: spasen, u tom smislu, napora miljenja i otvoren premapobonim ponudama.

3. Princip faktualnosti

Dakle, problem materijalistikog apsoluta sada moe biti postavljen najasan nain: ima li naina da se misli apsolut koji bi bio u stanju da izbeg-ne prepreku korelacionizma, a da time ne pokrene ponovo subjektivisti-ku metafiziku? Moemo li otkriti apsolut koji ne apsolutizuje korelaciju ikoji e biti nezavisan od nje? Pitanje se svodi na to da li se moe zamisli-ti materijalizam koji e se poistovetiti sa ovim minimalnim programom:misliti nenunost miljenja i misliti ono to ostaje kada miljenje prestaneda postoji. Da li je mogu takav materijalizam bez pragmatike protivre-nosti?

Da bismo otpoeli drugi deo argumentacije, trebalo bi se oprostiti odsubjektivizma. Posebno se pitamo kakvom su se strategijom veliki idea-listiki sistemi suprotstavljali transcendentalnoj dezapsolutizaciji. Najsa-etije reeno, verujemo da je tu re o korienju skrivenog apsoluta kaosutinskog instrumenta dezapsolutizacije. Spekulativni idealizam nije viekorelacijom instrumentom transcendentalne diskvalifikacije dogmat-skog apsoluta ograniavao miljenje, ve ju je pretvorio u tokove apsolutadostupnih miljenju. Korelacija, daleko od toga da upuuje na kraj teorij-

skog apsoluta, pokazuje se kao istinski i jedini apsolut: kao spekulativnaistina, a ne vie kao transcendentalno ogranienje.Tek taj napor nalee na drugu odluku korelacionizma fakticitet kore-

lacije. Na poduhvat e, posledino, tei ovako: predlaemo da se korelaci-

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

29/272


29onistika prepreka prevazie ne vie apsolutizacijom korelacije, ve apsolu-tizacijom (arhe)injenice korelacije odnosno ne vie prvog, nego drugoginstrumenta dezapsolutizacije korelacionizma. Predlaemo da se fakticite-

tu uradi ono to je subjektivizam uradio korelaciji, da se fakticitet uiniapsolutom nezavisnim od svakog miljenja.Pre nego to pokuamo da opravdamo ovaj stav, trebalo bi prvo pitati

ta tano moe biti njegov smisao.Apsolutizovati fakticitet, ta bi to moglo da znai? To znai preobraziti

odsustvo razloga onoga to jeste to odreuje fakticitet preoblikovati tajnerazlog iz neznanja razloga stvari u stvarno svojstvo onoga to jeste. Ume-sto da kaemo: miljenje ne moe odrediti krajnji raison dtredatosti i dase racionalno miljenje spotie preko neizleivog fakticiteta predlaemo

da kaemo sledee: miljenje pristupa putem fakticiteta stvarnom odsustvuraison dtre onoga to jeste, i stoga i stvarnoj mogunosti svakog entitetada postane drugi, da nastane ili da nestane bez ikakvog razloga. Drugaijereeno, gledite koje mi usvajamo jeste sledee: predlaemo da fakticitetne oznaava vie ogranienje miljenja njegovu nesposobnost da otkrijekrajnji razlog svih stvari ve da oznaava sposobnost miljenja da otkrijeapsolutni nerazlog svake stvari. Predlaemo da se ontologizuje nerazlog ida se on time uini svojstvom Vremena ija e haotina mo biti ogromna,poto e doticati svaki mogui entitet.

Ukoliko se ovaj preobraaj moe opravdati, onda bismo promenilipogled na fakticitet: on vie ne bi predstavljao nau nesposobnost otkriva-nja krajnjeg razloga stvari i postao bi naa sposobnost otkrivanja krajnjegodsustva njihovog razloga, poistoveena sa bezgraninom moi vremena vremena koje vie ni ne lii na ono to smo doskora promiljali pod timnazivom, kroz hiljadu rei. Jer, takvo vreme moi e da bez ikakvog raz-loga slomi svaki zakon, fiziki ili logiki (ini se da je ak i naa logikazapravo faktualna, a ne utemeljena na apsolutnim principima), ili, obrnuto,nikada nee stii do ina, ve e pustiti Univerzum da prati svoja bespre-korna pravila (budui da je napredak nereda takoe sasvim kontingentankoliko i opstajanje reda), ili e, unitavajui svaki oblik postajanja, uspo-staviti u svim stvarima istu stalnost neogranienog trajanja (budui da sunam ak i postajanje i promena dati kao kontingentni, bez izgleda da eikada biti ita vie od nepromenljivosti).

Ovde imamo jedan udan predmet koji predstavlja ishod takve apso-lutizacije fakticiteta i koji emo nazvati Nadhaos, kako bismo ga razlikova-li od drugih poimanja haosa koja se ne odnose na trenutni problem. Ali,

da li je takva apsolutizacija opravdana, i ukoliko jeste na emu se onazasniva?Da bismo opravdali takvu apsolutizaciju fakticiteta, trebalo bi da odgo-

vorimo na kljuni prigovor korelacioniste. Njegov prigovor je sledei: naa

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

30/272


30 apsolutizacija fakticiteta vraa se neopravdanom poistoveivanju kontin-gencije i fakticiteta neopravdano, jer, prema njemu, mi nemamo nainkojim bismo izvrili to poistoveivanje. Postoji jedna nedopustiva zabuna

kod fakticiteta i kontingencije: fakticitet, rekli smo, oznaava nae nezna-nje modaliteta korelacije nau nesposobnost da saznamo da li je korela-cija nuna ili kontingentna. Pravimo stoga istu greku iako simetrinu kao i subjektivista: jedan modalitet korelacije neopravdano apsolutizujemokao poslednji ali dok subjektivista apsolutizuje korelaciju kao nunu, miapsolutizujemo kontingenciju.

No, to je upravo stav koji imamo prema apsolutu i koji se jednostavnomoe saeti ovako: fakticitet je svakako kontingencija; ono to smo uze-li kao neznanje jeste istina znanja. Fakticitet, a naroito onaj shvaen kao

arheinjenica, preobraen je u nadhaotinu kontingenciju. Trebalo bi stogaopravdati taj preobraaj, poistoveivanje ta dva pojma s tezom o njihovojsutinskoj sinonimnosti.

U ime ega drimo da je kontingencija, ukljuujui i korelaciju, apso-lut? Jedini legitimni razlog moe biti samo ovaj: nadhaotina kontingencijajeste apsolut zbog toga to ona, i samo ona, izmie poduhvatu korelacioni-stike dezapsolutizacije. Ali zbog ega mu onda izmie?

Zbog toga to, kao to bi isti argument korelacionistikog kruga protivrealiste trebalo implicitno da apsolutizuje korelaciju, ona moe pokazati da

bi isti argument fakticiteta korelacije, radi pobijanja subjektiviste, trebaloimplicitno da apsolutizuje fakticitet.

U nedostatku mogunosti da u potpunosti razvijem ovo pitanje, moguga izloiti samo u intuitivnom, mada ne i savreno strogom vidu.

Korelacionista tvrdi da moe misliti mogue nebivanje korelacije. Pre-bacimo dakle njegovo razmiljanje na ideju koju imamo o naoj smrti.Saglasimo se da smo, uopteno, sposobni da u nekoj meri mislimo vlastitusmrt, i stoga da mislimo i vlastito ukidanje ne samo telesno ve moda i

psihiko. Sigurno, ne moemo razumno zamisliti kako e to biti, kakoizgleda biti mrtav, tim vie ako smru smatramo potpuno ponitavanjenae linosti, jedno ne biti tela i duha. Zamiljanje ta jeste bivanje poni-tenimjeste protivreno ali, obrnuto, zamiljanje mogunosti da se budeponiten nije. Jer, ovde upravo imamo jednu arheinjenicu: na psihikiivot miljen je kao injenica koje ne moe vie biti i bez koje ne moemopozitivno odrediti i to s dobrim razlogom ta za duh znai vie ne biti.Sve to znai da sebe moemo misliti kao smrtne, u radikalnom smislu, bezprotivrenosti. Ali, kakve je prirode ovo mogue nebivanje naeg duha? Da

li je ono mogue nezavisno od miljenja kao to smo mogli pretpostaviti?Svakako da nije: jer, ako je naa smrtnost, na mogui prestanak, mogusamo pod uslovom da postojimo da bismo ga mislili, onda bismo prestalibivati smrtnima i prestali bismo bivati sposobnima da mislimo sebe kao

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

31/272


31smrtne. Jer, da smo smrtni samo pod uslovom da se moemo kao takvi-ma misliti, onda bismo mogli da umremo samo pod uslovom da budemo idalje u ivotu da bismo mislili takvu mogunost. Dovoljno je rei da bismo

se tada mogli beskonano muiti, a da nikada stvarno ne nestanemo. Jer,na mogui nestanak bi nestao u istoj onoj meri u kojoj bismo sami nestali,uspostavljajui nas time ponovo unutar bivstva.

Stoga, nae vlastito ukidanje, dakle svoj fakticitet, moemo misliti ito takoe kao individue koliko i kao korelacionalne strukture samo poduslovom da moemo da mislimo apsolutnu mogunost da vie ne budemo odnosno mogunost koja je nezavisna od naeg miljenja budui da sesastoji upravo u njegovom ponitavanju. Stoga, ak i po priznanju korela-cioniste, zaista postoji apsolut koji se moe misliti, apsolut koji on ne moe

da pobije, poto ga mora pretpostaviti: naime, mogunost ne-bivanja sva-ke stvari ukljuujui i korelaciju, koju smo obeleili znakom nadhaotinogVremena.

Faktualnou nazivamo svojstvofakticiteta da sam ne bude faktualan:faktualnost oznaava nefakticitet, odnosno apsolutnu nunost fakticiteta isamo njega. Stoga emoprincipom faktualnosti nazivati spekulativne iskazeprema kojima sam fakticitet nije faktualan ili, to je isto, prema kojima jesamo kontingencija nuna. To je princip onaj o nunosti iskljuivo kon-tingencije koji upravlja idejom postmetafizike spekulacije.

4. Ideja izvoenja

Pitanje je sada po emu znamo da e takva apsolutizacija Nadhaosa, omo-guena principom faktualnosti, moi da nam dopusti da pridamo smisaonekom ancestralnom iskazu eksperimentalne nauke, ak i kada prihvati-mo njenu mogunost. Jer, izgleda da se i dalje nalazimo daleko od toga dapruimo legitimnost jednom matematizovanom opisu stvarnosti, sadanje

ili prole, budui da se bie, nasuprot tome, moe poistovetiti sa istombezrazlonou. Susreli smo se licem u lice sa svetom koji vie nije to tojeste, osim na povrini, osim po svojim sluajnim uincima. Jer, biu otu-da podlee temporalnost naizgled liena bilo kakvog vrstog utemeljenja,sposobna za sve sposobna za red (to da ne?), ali takoe i za ono alogi-ko i za ono nemislivo. ini se da ishod apsolutizacije vodi ka istoj suprot-nosti onome to smo ispitivali: kako opravdati sposobnost eksperimen-talnih nauka da sudeluju sa svetom nezavisnim od miljenja, sposobnostda otvore kategorije razumevanja koje pretpostavljaju odreenu stalnost

stvarnosti.Ipak, postoji mogunost da se izae iz ove navodne aporije: drati dabiti uistinu kontingentan ne podrazumeva biti bilo ta. Drugaije reeno,verujemo da postoje neproizvoljni uslovi kontingencije, jer da bi se bilo

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

32/272


32 kontingentnim trebalo bi slediti jasne zahteve zahteve koji e sami bitisvojstva apsoluta, budui da su izvedeni iz apsolutnog fakticiteta stvarno-sti. Takve ne-proizvoljne uslove kontingencije nazivam figura ma, a izvoe-

njem nazivam postupak kojim se iz kontingencije izvlai jedna od njenihfigura.Stigao sam, dakle, do iskustva miljenja kome je posveen veliki deo

naih istraivanja. Poeli smo uzdrmavanjem vezanosti, a doli smo doonog neopaenog, i proli izmeu odsustva razloga uobiajenog sinonimaza iracionalnost i principa neprotivrenosti minimalnog principa svakeracionalnosti, za koji se smatra da ga je nemogue utemeljiti iz samog sebebudui da podlee svakom rezonovanju. Otkrili smo da je stvarno mogueutemeljiti istinu ontolokog apsoluta neprotivrenosti njegovim pretva-

ranjem u univerzalno svojstvo svakog bia na osnovu odsustva razlogaonoga to jeste. Zbog toga to stvari nuno nemaju svoj raison dtre i tonuno ostaju to to jesu, one moraju biti neprotivrene, odnosno podreenezahvatu logike. Drugaije reeno, nerazlog stvari, spasava nas od besmisladiskursa. Otuda se namee ideja da se na samom fakticitetu moe temelji-ti izvor vene logiko-matematike sposobnosti da govori o ancestralnomvremenu koje je apsolutno nezavisno od naeg postojanja, ali ipak mislivo.

Nemogue je da se unutar granica ovog rada strogo opravdaju ti sta-vovi. Kao zakljuak, daemo samo jedan kratak pogled na faktualno izvo-

enje neprotivrenosti tako to emo pokuati da skiciramo nain na kojifaktualna spekulacija namerava da promilja svoje napretke.

Poeli smo od sledeeg pitanja: moe li se nai jasan razlog u priloginjenici da jedan univerzalni protivrean entitet odnosno, onaj koji isto-vremeno ini istinitim sve zamislive iskaze i njihove negacije ne moepostojati? Moe li se s razlogom zasnovati naa sigurnost da jedno takvonedosledno bie predstavlja istu ontoloku himeru? Ideju izvoenja raz-vio sam upravo kao odgovor na takvo pitanje jer mi se ini da se na ovo

udno pitanje moe tano odgovoriti. A odgovor glasi: nedosledno bie univerzalno protivreno nemogue je, zato to e takvo bie prestati dabude kontingentno. Zapravo, ono to nedosledno bie nee moi, jeste dase menja, da postaje drugo, budui da to to ono nije, bivajui protivrenim,ono ve jeste.Tom se biu vie ne moe dogoditi da ne bude, a budui danije vie bilo, ono e uvek i dalje biti, poto je protivreno. Ukratko, intui-cija koju sam sledio bila je da se ontoloki protumai vena istina principaneprotivrenosti kao onoga to proizlazi iz vene istine kontingencije, kojujami upravo ovaj princip da ne bi moglo vie da bude, jedno bie ne sme

ve biti ono to nije. Otuda i postaje mogue da se Nadhaos samoogranii,da sam sebi sprei proizvoenje onoga nemislivog onoga nedoslednog tako da sva bia ostaju kontingentna i podreena njegovoj sili. Upravose produbljivanjem takvog kretanja, moemo nadati da emo postepeno

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

33/272


33razviti sutinske kategorije jednog diskursa koji je apsolutizujui, ali ne imetafiziki.

S francuskog preveo Aleksandar Matkovi

LiteraturaHegel, G. V. F., Fenomenologija duha, prev. Viktor D. Sonnenfeld, Kultura, Zagreb 1955.Hegel, G. V. F., Enciklopedija filozofskih znanosti, Svjetlost, Sarajevo 1987,Kant, I., Opa povijest prirode i teorija neba ili Pokuaj o ustrojstvu i mehanikom postanku cije-

le svjetske zgrade raspravljen po Newtonovim principima, prev. Mile Babi, Svjetlost,Sarajevo 1989.

Kant, I., Kritika istog uma, prev. Nikola Popovi, Dereta, Beograd 2003.Meillassoux, Q., Aprs la finitude: Essai sur la ncessit de la contingence, Seuil, Paris 2006.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

34/272


34

GREJEM HARMAN

ELEMENTI FILOZOFIJE USMERENE KA OBJEKTU*

U ovom tekstu Grejem Harman predstavlja nekoliko osnovnih postavki svoje filo-zofije usmerene ka objektu. Kritiki itajui Hajdegerov opis orua, Harman nasto-ji da opie postojanje realnih objekata izvan njihove fenomenoloke datosti. Premanjemu, pojavljivanje objekata prati njihovo istovremeno povlaenje iz svakog odno-

sa, te se stoga oni opisuju kroz veitu promenu vlastitih stanja, na osnovu pojmovapredrunosti i prirunosti.

Kljune rei:objekat, orue, predrunost, prirunost, spekulativni realizam.

Kako naime svako tijelo poprima mnoge forme svoj-stava povezane i meusobno srasle, zato to biva, dajedno svojstvo drugo odbija, potiskuje, lomi ili vee,zbog ega pojedine forme potamnjuju.

(Frensis Bekon)1

Poimanje

Ova knjiga je poela jednostavnim prikazom Hajdegerove analize orua-bia, sveprisutnog obrtanja orua i slomljenog orua. Ljudska bia nasta-njuju, u neku ruku, podruje otvorenog opaanja, zavedeni prijatnim miri-sima i raznobojnim prizorima. Nau panju privlae brojni ljudi, ivotinje

* Izvor: Graham Harman, Tool-being: Heidegger and the Metaphysics of Objects,Open Court 2002, 217235. Apstrakt i kljune rei deo su redakcijske opreme teksta.

1 F. Bekon, Novi Organon, prev. Viktor D. Sonnenfeld, Naprijed, Zagreb 1964,163.


UDK: 165.31:111.3214 .

Prevod

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

35/272

35


i postojani objekti sa kojima se susreemo. Objekti koji nas okruuju suposebni fenomeni koji su nam na neki nain dostupni: a to je podrujekoje Hajdeger opisuje kao podruje kao-strukture. Uskoro u predstaviti

kao-strukturu u jednom znatno irem opsegu, ali za sada se moemo dratinaina na koji se ona obino shvata.Trebalo bi takoe naglasiti da Hajdeger ponekad pominje kako ono

kao nije svodivo na puku predrunost. Izraz Vorhandenheit ima jak nega-tivni naboj koji je prisutan u svim Hajdegerovim radovima, no neki enti-teti koje on opisuje manje su optereeni time od drugih. Nadalje, oni kojise dive njegovoj teoriji neskrivenosti vole da primete kako kao-strukturadelimino prevladava ono to je vorhanden utoliko to ona donekle otkrivabivanje stvari. To je dovoljno istinito. Ali podjednako je istinita i injenica

da se bie stvari nikada ne otkriva neposredno. Pogreno je rei kako priprelazu sa ekia na pokvaren eki prethodno skriveno eki-bie posta-je vidljivo tek u drugom sluaju, ili ak vidljivije nego pre. Jer, ta godmi videli, znali ili nauili o ekiu poto se on slomi, to nikada nee bitidovoljno da se zameni suto delanje njegovog ekinog dejstva. Orue-bi-e se nikada ne moe zameniti nekim drugim vidom kao-strukture, ak nidelimino. Najbolji model zamene orua-bia u kao-strukturu ne sastoji seiz deliminog napredovanja prema nekom nedostinom cilju; u tom smisluHajdegerov prikaz modifikacije teorijskog ponaanja mora se u potpunosti

napustiti, mora se razviti i jedna nova alternativa. Kakva bi to alternativamogla da bude za sada ostaje po strani. U svakom sluaju, postoji jednaapsolutna razlika izmeu modusa orua i slomljenog orua, a ovo potonjese moe jednostavno poistovetiti sa svim oblicima kao-strukture. Jedan slojrealnosti se stoga moe opisati kao sloj slomljenog orua.

Ali ovo je samo jedan deo realnosti, budui da iz analize pribora sle-di da entiteti predstavljaju mnogo vie od samo svetlih fasada. ak i prenego to se u pogledu razazna kao objekt, neka metalna ograda slui stva-ranju realnosti u kojoj pas sa ubrita vie nije pretnja po mene. Pre negoto je prepoznamo po nazivu kao poseban zain, jedna unca zmijine travedodaje izvesnu osveavajuu notu ukusa supi koju nam je prijatelj pripre-mio. Pre nego to izbije u svom otvorenom obliku, neto biva realnim timeto naprosto svojim silama vri uticaj u kosmosu, time to oivljava sebe ujednom svetu koji bez njega ne bi bio isti. Drugim reima, pre nego to jeneki objekt predruan, on je priruan, on je istinski posveen sprovoenjusamog sebe tako to uvodi realnost u kojoj se oslobaa njegov karakteristi-an stil. ivot orua-bia nekog objekta odvija se kao da je ono ispod mani-

festne prisutnosti tog objekta.O kao-strukturi sam u ovoj knjizi govorio u smislu derivata carstvaorua-bia. Ovaj izraz sam, meutim, koristio u irem znaenju, buduida nije preterano bitno koju od dveju dimenzija smatramo primarnom.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

36/272


36 Alfonso Lingis primeuje kako se Hajdegerovom stavu da funkcionalna for-ma prethodi nezavisnoj supstanciji suprotstavlja Levinasov pokuaj izvrta-nja ovog argumenta i davanja primata jednoj revidiranoj vrsti supstancije.2

Stav je ove knjige da se nijedan izbor ne moe uvaiti naspram onog drugog:oni su podjednako izvorni. Hajdegerov svet nije nita drugo do neprekid-no obrtanje izmeu ta dva sloja univerzuma. Poslednje poglavlje ove knjigenastoji da razjasni ontoloki status ovih slojeva i da se u osnovi uhvati innjihovih vlastitih sudelovanja. Vreme je da zakoraimo izvan granica Haj-degerovih muka i da sami ispitamo skrivenu dinaminost samog orua islomljenog orua.

Sasvim razliito od mosta kao neeg vienog, imamo podzemno most-bie. Most je slobodno postavljen preko zemlje kao posebna i nezavisna

sila iz koje se raa univerzum u kojem su dejstvo-kanjona i dejstvo-rekemanje vie poniteni, delimino prevazieni u svojim nekadanjim ulo-gama kao prepreke. U svakoj pojedinoj taki realnosti svet kao-struktureje samo zakasneli eho jedne dublje oblasti sirove dejstvenosti. Ispostavljase da je svako pojedinano ovaploenje orua zapravo neka vrsta sablasneenergije, pretoene iz tog orua u svu skrovitost svoje realnosti meu dru-gim stvarima. Nadalje sam raspravljao o tome kako u samoj ovoj suprot-stavljenosti izmeu kao i ne-kao, nema niega to bi nam dozvolilo danapravimo razliku izmeu ljudske i ivotinjske realnosti. Uzevi iznena-

ujue rudimentaran karakter kao/ne-kao dualizma, moe se rei da svakiorganizam opstoji unutar podruja slomljenog orua. Bilo da govorimo oljudima, vodozemcima, insektima ili pticama, ovo je prostor unutar kojegse odvija ivot. Nema izvorne ontoloke distinkcije izmeu vrsta koje su sedo sada razvile, bez obzira na to kakve predrasude imamo u vezi s tim. Ovastvorenja su, meutim, u isto vreme usaena u okolinu koja se bar delimi-no povlai pred njima. Svi mi stojimo na milost ili nemilost nevidljivogcarstva pribora, nemarno postavljenog u skrovite imperije sile-protiv-sile.

Moda se, na osnovu ovih razmatranja, stie utisak da moemo preu-

rediti suprotstavljenost izmeu orua i slomljenog orua u suprotstavlje-nost jednaku onoj izmeu uzronosti i opaanja. Jer, s jedne strane, imamosirovu aktualnost koja neprimetno obavlja svoj rad; s druge strane, imamoslobodan i jasan prostor transcendencije, koji se delimino uzdie iznadmrane imperije znaenja. Svesnost organizama bi stoga leala u njihovojsposobnosti da udalje sebe od stvari. Ovako to izgleda na prvi pogled, idovde sam nastojao da predstavim problem upravo u tom svetlu. Ali vre-me je da priznam itaocu krivicu namernog pojednostavljivanja, gonjenupotrebom da ne dozvolim prvom poglavlju da se razvije u neto apsurdnokomplikovano. Vreme je da se obraunamo sa ovim pojednostavljivanjem

2 Videti: A. Lingis, A phenomenology of Substance,American Catholic Philo-sophical Quarterly, br. 71, sv. 4, 1998.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

37/272

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

38/272


38 zumskog odreenja kao-strukture i njenog ilegalnog uvoenja u ontologiju.Jasno je da prvi kamen susree drugi kamen kao kamen, uprkos tome toga nije u potpunosti svestan u onom smislu u kojem ivotinje imaju svest.

Dokaz za ovo je oigledan: jedan kamen susree drugi kao visoko specifi-kovanu realnost, te odgovara na svojstva tog svog suseda na koji god nainmoe. Geoloka ploa se susree sa svojom suparnicom kao granicom, ine gura je naprosto u stranu kao da je ona neko zanemarljivo tlo ili neka-kva iverica. Ona ne susree drugi kamen kao drvo, niti ga topi pri dodiru.Naprotiv, ona se suoava s njim samo kao sa jednim kamenim antagoni-stom priblino podjednake moi. Na isti nain, neki slabiji objekt (glina,recimo) ne bi u istoj meri pruala otpor ovim masovnim ploama onomsnagom kojom se one jedna drugoj suprotstavljaju; oigledno, kada bi ovi

moni objekti opet poeli da se kreu zahvaljujui seizmikoj aktivnosti,razorili bi veinu stvari koje dodirnu poto su dobro opremljeni za to.Otpoetka sam se zalagao za ovu obostranu odreenost orua u vezi

sa Hajdegerovim zarad-da, i tvrdio da potpuno odreen susret sa drugimentitetima ne pripada samo ljudskim biima. ak i da se desi da je samDasein potpuno svestan bia kao bia (a ovo je daleko od jasnog, kao tose oigledno vidi iz intelektualne i emotivne sloenosti vukova, papagaja,gavrana i delfina), odatle ne sledi da se samo ljudi mogu susresti sa zaseb-nim objektima. Daleko od toga! Sito zadrava ljunak, a ljunak se suda-

ra sa prainom; prainu zaustavlja hartija; hartiju see no, ali ne pomo-u muzikih zvukova. Ovo postojanje odreenih odnosa na subsenzornimnivoima prisutno je od poetka knjige. Ono to je ovde novo jeste stav dasu takvi odnosi ve uvreni u kao-strukturu.Ovu strukturu sam odrediokao svesnost na uobiajen nain jedino jasnoe radi. Nasuprot takvomodreenju moe se uvideti da je kao-struktura uveliko ve na delu u sva-kom isto fizikom sudelovanju, ak i izmeu dva najomraenija dela nekezabaene galaksije. Ukratko, orue-bie uopte nije ono to smo do sadamislili da jeste. Ono se mora nalaziti dublje od ravni sile ili odnosa. Nijevie re o uinku naspram pojave, nego o dejstvujuem biu koje nije nijedno ni drugo. Nalazimo se sve dalje od uobiajenih itanja Zu- i Vorhan-denheitkao praksisa i teorije. Knjiga je naletela na jedan novi i neoekivaniobrt.

Jo jedan neobian primer moe pomoi razjanjavanju spornog pita-nja. Moemo zamisliti neku vrstu kabastog metalnog ureaja koji se iznekog razloga naao naputen nasred zaleenog jezera. Za sada ne vidimna osnovu ega bih prihvatio animistiki stav da bi taj poret ili ve maina

nekako mogla percipirati jezero u obinom smislu. ak i tu se nekakavodreeni susret ipak dogaa izmeu njih. Ovom bezdunom metalu svaka-ko ne odgovara neposredan i prisan kontakt sa oruem-biem jezera, kaoda je ve sama uzrona blizina dovoljna za hvatanje jezera u svom povu-

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

39/272

39


enom dejstvovanju. (injenica da smo zapravo raspravljali o vetakomobjektu nije bitna; trenutna analiza bi se jednako dobro drala ak i uko-liko bismo ureaj zamenili nekom prirodnom rudom.) ak i u ovom slu-

aju, ureaj reaguje na neka svojstva jezera pre nego na druga on sasecanjegovu bogatu aktualnost i svodi je na relativno minimalnu meru jezerskerealnosti koja mu je od znaaja. Primetimo da orue-bie jezera obuhvatanemerljiv opseg svojstava, od kojih je veina nebitna za objekt koji se nala-zi na njegovoj povrini. Jednostavnije, moemo rei da poret svodi jezerona pojedinaan aspekat zaleene po vrine, na isto pribor za ostajanje ustanju mirovanja. Ovakva analiza je dovoljno bliska itaocima Hajdegera,bar u ljudskom kontekstu. Kada jezero podupire ureaj, itav taj in pod-upiranja odvija se potpuno unutar kao-strukture, a ne unutar carstva oru-

a-bia. To iziskuje sledee pitanje: ukoliko injenica da zaleeno jezeropodupire neki objekt nije orue-bie, ta jeonda?Da bismo istraili ovo pitanje, zamislimo kako je led poeo da puca

ili da se topi, tako da je ureaj probio povrinu i potonuo u hladne dubinejezera. Verujem da je krajnje sudelovanje poreta i leda filozofski identinosa poznatim sluajem Daseinai slomljenog ekia. Jer, ono to je odluu-jue u poznatom prikazu slomljenog ekia nije to da implicitna realnostdolazi do svesnog izraaja, kao da je ljudsko iznenaenje kljuno za obrtunutar bia. Pre e biti da je bitan faktor zapravo to da tei objekt, koji

poiva na ledu kao pouzdanom osloncu, ne iscrpljuje itavu realnost togleda. Ostavimo li za sada po strani izrazito ledena iskustva kroz koja je ure-aj morao proi, on je mogao poivati i na tankom ledu koliko i na venomstubu granita, a da sam in podupiranja (koji prethodi slomu) bude sasvimisti. Isto bi vailo i za bilo koji objekt u takvoj neprilici: nijedan od entitetakoji su u blizini reke nije u prilici da oglasi svaki mogui odjek svog bia.Ba kao i eksplicitno vienje, uzrona reakcija predstavlja uvek samo jedanodgovor na ogranien opseg faktora u uzronom entitetu; druga svojstva sezanemaruju, skrivaju se od objekta koji nalee na njih.

Kada jedna bilijarska kugla udari drugu, ona se odnosi prema svojojrtvi kao prema pukoj pokretnoj masi i ostaje nepodeena na njena dru-ga skrivena svojstva bogatstvo njene nesavrene plastine teksture, njenuodjednom nebitnu boju ili nejasan sintetiki miris. Nijedan objekt nikadane otkriva celokupnost drugog objekta, niti ga ikada doslovno prevodi usvoj vlastiti prirodan jezik. Uostalom, uvek moemo zamisliti pojavu nekognovog entiteta koji bi sudelovao u nekoj prethodno nepoznatoj realnostiak i kod najdosadnije plastine kugle. Moemo izmeniti na prethodni

primer i rei kako se ledeno jezero ne sastoji samo iz vode, nego iz zagae-ne vode. Zagaenost je oigledno nebitna naem metalnom ureaju (podpretpostavkom da taj otrov ne utie na hladnou ili neke druge faktore kojisu od vanosti). Ali za ribe i patke koje takoe ive u jezeru, voda smesta

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

40/272


40 postaje smrtonosna. Ipak, uzevi u obzir odsustvo morskih ivotinja, ovosvojstvo se ne bi ni pojavilo. U tom smislu iek s pravom kae da realnostjezera retroaktivno konstituiu entiteti koji se susreu s njime. Sve dok neki

podao sadista ne pusti pastrmku u zatrovano jezero, u nekom smislu onojo uvek nije realno smrtonosno. Otrovnost nije svojstvo koje se sastoji usedenju posred jezera i iekivanju nekakvog susreta, nego je ono zapravorelaciono svojstvo koje zahteva pastrmku nita manje od jezera. Sva svoj-stva, pomou kojih emo odrediti jezero na taj e nain biti relacionalna,u smislu da nema pravog naina da se specifikuje njihovo orue-bie. Aliinjenica da ga mi ne moemo specifikovati nije razlog da privilegiju damoni mrei pregovaranja izmeu stvari (Latur) niti fantazirajuem subjektukoji uspostavlja jaz izmeu riboubijajueg jezera i njenog skrovitog bia

(iek). Oba pristupa govor o samim povuenim objektima vide kao suvi-an. Ali injenica da mi znamo ove objekte kroz njihove pojave ne znai daoni zaista opstoje kroz te pojave. Ovo je zapravo i itav smisao Hajdegeroveanalize orua.

Drugaije reeno, nijedan entitet nije svodiv na hic et nunc svojih spe-cifinih osloboenih energija. Orue-bie leda mora prevazilaziti svojtrenutni odnos prema drugim objektima u blizini. Hajdeger nam je vepokazao poseban nain na koji ljudski Dasein projektovanjem neizbe-no pretvara sve bogatstvo most-bia u jedan svedeni obris. Upravo na taj

nain, ak i najopijenija fizika masa svodi svaku barijeru i prepreku nakoju nalee na puku karikaturu. Stoga se neka vrsta objektifikacije dogaaak i na nivou iste materije; podruje predrunog nije proizvod ljudskeulnosti, ve perspektivnog stava svakog entiteta uopte. Pre nego to egzi-stira kao neka posebna uzrona sila, objekt je skrivena aktualnost vlastitogorua-bia. Odigravanje realnosti je ono to se objekti nadaju da e odme-riti ili testirati. Ali oni nikada ne mogu teiti tome da je zamene, ma kolikoblisko odredili njene konture. Nijedan most koji opisuju ljudi, koji dodirujemore ili breg o koji se oslanja, ne moe nikada prikladno imitirati dejstvo-vanje tog mosta u svom biu. Nikakvo vienje mostovanja, ma koliko daje neposredno, nee nikada moi da postigne sutu aktualnost koju izvodisam most. Most je nezamenjiv u apsolutnom smislu.

Da ponovimo, dakle, orue-bie nekog objekta jeste realnost togobjekta, sasvim razliita od njegovih posebnih uzronih odnosa, i ne moezameniti ukupnost tih odnosa. ak i da napravimo iscrpan pregled tanihstatusa svakog objekta u kosmosu s obzirom na ovaj most, jo uvek bi bilomogue zamisliti druge entitete koji bi mogli zauzeti drugaiji stav ili se

drugaije odnositi prema njemu, samo kada bi stupili u okraj sa svetom. Utom smislu, most-bie je suta realnost liena svakog odnosa. Orue-biese ne povlai samo pred bilo kojim vienjem, nego i pred bilo kakvim obli-kom uzronog dejstvovanja.

8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

41/272

41Meu drugim posledicama ovog izmetanja poloaja uzronosti, onto-loki status ulne svesti je radikal no izmenjen ona vie ne uva celo-kupnost kao-strukture samo za sebe, i time je izgubio svoju prethodnu

ontoloku distinkciju. Istina je da Hajdeger tumai razlike izmeu oruai slomljenog orua kao razliku izmeu sutog pribornog dejstva i vienjakoje transcendira ili isti to dejstvo. Dok je orue-bie veito zarobljenounutar sebe, zakljuano unutar performansi vlastite realnosti, kao-struk-tura bi zapravo trebalo da pree preko ovih podzemnih orua. Za rezultatimamo to da bi Daseinstoga trebalo definisati posredstvom njegove slo-bode. Ljudsko bie je mesto na kojem se odvija Lichtung; ljudi su delimi-no osloboeni skrovitosti bia i kao takvi bi trebalo da budu ivotinje kojenegiraju.

Ali vano je suprotstaviti se takvom vienju realnosti. Ontoloki gleda-no, nema razlike izmeu aktivnosti uvebanog ljudskog oka i sudara dvakamena. Drugim reima, svesnost vie ne moe sluiti kao jedan od ori-jentira realnosti. Eksplicitna svesnost nije naroit instrument negiranja,nije neto to vidi tamo gde manje srena bia samo sudeluju na svoj slepi,fiziki nain. Ideja da opaanje ili sloboda dejstvuju negirajui jeste bajka:mi se nikada ne moemo odvojiti od punine orua-bia, ak ni delimino.Umesto toga ispostavilo se da je kao-struktura ljudskog Daseina zapravojedan poseban sluaj relacionalnosti. Mi sami nismo nita manje percep-

tivni nego kamen, papir i makaze. Umesto odreivanja orua i slomlje-nog orua uobiajenim parom uzronosti i vienja, oznaiu ih pomouaktualnosti i relacije. Od itaoca jedino oekujem da ne izvodi prevreme-ne zakljuke samo na osnovu razliitih smislova u kojim su ovi terminibili upotrebljavani tokom istorije filozofije. Ovde se njima koristim samokao grubim okvirom i do njihovog punog znaenja moemo doi samo naosnovu analize koja sledi.

Ishode ovog odeljka trebalo bi saeti radi itaoca. U poetku je delo-valo kao da je svet podeljen na mrano funkcionalno dejstvovanje, s jednestrane, i svetle perceptivne oblike, s druge. Sada se ispostavlja da se oba delazapravo nalaze s iste strane kao-strukture. Ovo kao vai ne samo za lju-de, pse i insekte nego ak i za bedno sudelovanje grumuljica katrana i blatau nekoj zabaenoj movari. Iz ove udne revizije ravni orua / slomljenogorua, razvijaju se nova filozofska pitanja. Prvo, ako sada i ljudska svest iist fiziki sudar zajedno pripadaju istoj ontolokoj oblasti, kako moemoobjasniti njihove oigledne razlike? Drugo, ako se orue-bie sada nalaziak jo dalje od iste uzronosti, da li se ita korisno moe rei o njemu, ili

je ono odgurnuto u neko beskonano, noumenalno odstojanje?Kada je re o prvom pitanju, ono to je do sada jasno jeste ta bi tre-balo napustiti. Na ljudsko bie vie ne treba gledati kao na stvorenje dis-tance, kao na stvorenje koje transcendira sama dejstva da bi ta dejstva


8/12/2019 Trei program br. 157 (2013)

42/272


42 videla kao dejstva. Umesto da se uzdigne iznad paklenog sveta priboraka sunanom, eterinom prostoru, kretanje Daseina se zapravo odvija usuprotnom smeru. S obzirom na istu, sirovu uzronost, Daseinse ne kre-e navie prema etru (to je nemogu potez), nego nanie,prema utrobizemlje. Umesto stvaranja otvorenog prostora u kojem entiteti dolaze doizraaja, mi se zapravo zakopavamo ispod njih, kreui se prema orui-ma-biima, koje nije dotakla nikakva relacionalnost. Postati svestan ovihorua-bia ne znai izdii se iznad njih, nego postati ranjiviji na njih, uve-ati povrinski prostor koji moe stupiti u kontakt s njima. Na taj nain,svest nije epifenomen, nego infrafenomen. Teorija ima malo toga zajedni-kog sa krenjem uma, ali podsea na veito razvijajuu mreu podzemnihtunela. Pominjem ovu sliku samo da bih predloio sledeu mogunost. Iz

svega ovoga moe uslediti jo jedan zakljuak. Model znanja kao transcen-dencije jeste model ironije i kritike. Uzdizanjem iznad stvari ini se da ihvie ne uzimamo zdravo za gotovo i da smo na taj nain demaskirali nji-hove namere. Intelektualci i dan-danas vode unu raspravu oko toga koe detaljnije razotkriti nastojanja drugih, te time doi do jednog jo neu-tralnijeg, istijeg stanovita. Analogni stav se moe nai u oblasti eti-ke, u kojoj transgresija zauzima mesto kritike kod svakoga ko veruje da seuzdigao iznad svih nitavnosti koje su odgovorne za obmanu nekritikihumova (na primer religija, vrlina, uobiajeni seksualni nazori). Ali moda

e ovo svakodnevno lice kritike koje je nekoliko vekova vladalo intelektu-alnim ivotom Zapada, prestati da deluje toliko prestino im model zna-nja-kao-odstojanja pone da se raspada. Ako znanje o stvarima znai uiu jo blii kontakt sa tim stvarima pre nego dranje na odstojanju, onda semoda kritika pretvara u is

Documents

Treći program br. 157 (2013)